Nas tri smo se upoznale na prvoj godini fakulteta.

Nekako cela grupa, koja je išla sa mnom na predavanja i vežbe, bila je složna. Već prvu Novu smo slavili zajedno. Odlazili za vreme pauza u klub, gde bismo posedali kao “Smogovci”, pili kafu i gledali u šolju. 15 parova zabadali i čekali sugestije veštih gledača u talog kafe.

Ovaj period će mi ostati u sećanju kao renesansa društvenog života. Najviše zato što nije bilo izdvajanja, odvajanja, bitnih i nebitnih, spletakrenja i čarki. Bili smo nalik dobro uigranoj sportskoj ekipi.

 

Na smenu smo upisivali “familiju” da je prisutna na predavanjima (za neupućene jedan student u amfiteatru upiše barem 5 kolega na spisak), “pokrivali” se na vežbama, skupljali zajedno parafe i potpise kako bi overili semestar (a bilo je i pravih znalaca za fingiranje profesorskih rukopisa za nedajbože)…

Elem, par godina nakon toga, sedimo nas tri kod Mike u stanu i polemišemo na ozbiljnu temu.

-Znate, ja zapravo nisam htela da mi živimo zajedno!- kaže Bojana.

-Ne razumemo te!- odgovaramo Mika i ja skoro u glas.

-Pa, bila je njegova ideja da tako brzo krenemo u zajednički život! Mislila sam da je još uvek rano, da se zabavljamo tek dva meseca…-

-Što mu to nisi rekla?- pita Mika.

-Rekla sam mu, ali je bilo ili da živimo zajedno ili da raskinemo!-

-Jao, Bojana! Što barem sa nama nisi podelila?!- kažem ja.

-Bilo me sramota…stvarno mi je bilo glupo da vam kažem.-

-I šta sad?- pitamo je.

-Htela bih da odem u stan po stvari, ali vas molim da krenete sa mnom! Strah me da idem sama.-

Nakon dužeg razgovora i unakrsnog ispitivanja u smislu želi li to zaista, jel strah opravdan pa je neophodno da idemo Mika i ja (jer ne želimo da se mešamo), bile smo ubeđene da je naš postupak ispravan. Objasnila nam je toliko detaljno gde se nalaze njene stvari (kako bismo sve završile brže), da sam sigurna kako ni organizatori Julske zavere nisu sa većom preciznošću znali raspored prostorija i nameštaja u Vučjoj jazbini.

Ne sećam se pojedinosti, ali sećam se pakovanja. Za oko 15 minuta bilo je spremno 6 putnih torbi, 2 ranca, nekoliko kutija različite obuće i 5 saksija sa cvećem. U jednoj od torbi bilo je i posuđe, da ne posumnjate da smo išta prepustile slučaju.

Bio je dogovor da sve spustimo u prizemlje, a zatim pozovemo taksi.

Izlazimo Mika i ja, svaka sa po dve putne torbe u hodnik zgrade i pozivamo lift. Za nama ide Bojana sa kutijama.

-On me je zamolio da razgovaramo. Jel možete da sačekate 10ak minuta?-

Nas dve se pogledamo, pa kažemo:

-Naravno!-

Izvesno vreme smo stajale, a zatim sele na stepenište. Tu i tamo zaobišao bi nas po neki prolaznik koji je rešio da vodi zdrav život, pa pešači do sedmog, osmog sprata.

Prošlo je još toliko vremena, da nas sad već mrzi da ustajemo i palimo svetlo. Znamo “koliko ima sati” i kako će sve da se završi, ali nam savest ne dozvoljava da ostavimo stvari na sred hodnika.

Udaram Miki kokavac u glavu, zatim ona meni.

-Jel 3 puta dovoljno?- pita me.

-Nije, ali s obzirom da same propisujemo kaznu, sasvim je ok.- odgovaram.

Konačno se pojavljuje Bojana na vratima.

-Izvinite, ali rešila sam da mu dam drugu priliku.- kaže.

-Neka vam je sa srećom.-

-Da znate, rekao je “Kako su te samo nemilosrdno pakovale!”-

-Jao, Bože!-

:::::::::::::::::::::

-Gde ćemo?- pitam.

-Pratićemo neki alkobraćajni znak, jer ovo moram pod hitno da zaboravim!-

-Hoćemo na koktele?-

-Naravno, idemo do parkića, znam mesto u kojem prave odlične plave margarite.-

-‘ej, iznenađena sam novootkrivenim veštinama brzog pakovanja!-

-Da, uz to smo odličan tandem!- smeje se.- Šta misliš da otvorimo špediciju “Selidba ljubavni rastanak”?-

-Grešiš! Ne postoji ljubavni rastanak, valjda rastanak podrazumeva da ljubavi više nema. Bolje samo “Selidba rastanak”.- kažem.

-U pravu si, a i manje je patetično! Nego kako ćemo da odredimo tarifu?-

-Zavisi, na primer kažemo: “Ako krene za vama odmah, bez utovara stvari, naplatićemo 50% od dogovorene cene, ako krene kasnije pa bude kao u romantičnim filmovima i trči za kamionom, naplaćujemo svih 100%.”-

-A šta ako ne trči? Ne krene uopšte?-

-Selidba je gratis! Mislim, nekako mi deluje fer. Mada bismo trebale da imamo još jednu tarifu. “Ako to bude trenutak odluke da postavi sudbonosno pitanje, plaćate nam 150%, a dobijate na poklon šampanjac!”-

-To uopšte nije loša ideja! Trebale bismo da unovčimo talenat!-

-Da, da. Krenućemo od reklame na radiju, televiziji, a posle samo na preporuku! hahhahahah-

-hahhaha..do sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri!!!-

-Živeli!-

-Živeli!-

-Kakav crni humor!-

-Bolje ikakav, nego da plaćamo zajednički sat psihoterapije kod Eme!-