Piše: Slobodan Vidić

Sedeli smo u Poletu, Boško i ja, cirkali pivo lagano. Obišli smo par kafana tog dana. Nisam imao nikakve obaveze, bio sam stacioniran u sigurnoj kući kod kuma Cveleta, posle jedne od bračnih svađa. Lepo veče, dobro društvo.
Blejali smo okolo, snimali prolaznike, kada me je Boško pitao:
„Jesi video ova dva klinca što su upravo prošli, ovaj debeli i ovaj manji?“.
„Jesam, u čemu je fora?“.
„Snimao sam ih juče u Čorba kafeu, iz Zagreba su, rade dokumentarac o Bori Čorbi, bajkeru“, objasnio mi je Boško i gunđajući dodao, „jebem ti bajkera koji nema svoj motor…“. Bora nikako nije mogao, po Boškovim standardima, da bude bajker.
Klinci iz Zagreba su ušli u jedan od kafića na početku Njegoševe koji je imao wi-fi.
Digao sam bulju sa stolice.
„Bole, aj sa mnom.“.
Bradonji ništa nije bilo jasno.
Kafić u koji su seli klinci iz Zagreba je bio skoro prazan. Sedeli su u uglu, blizu vrata.
Stao sam na vrata, sa sve svojom pojavom od stotinu i nešta kila, i razdrao se:
„IMA OVDE NEKI PURGER?“

Fotografija: Zagreb

Tišina… Manji purger je samo zaklopio svoj laptop.
„Alo, bre, dokle ja da se derem ovde, lepo pitam, jel ima ovde neki purger?“.
Boško je stajao iza mene i ništa mu nije bilo jasno.
Okrenuo sam se ka Zagrepčanima, koji su bledo gledali u u jednu tačku ispred sebe, u nadi da će nevolja u vidu mene nestati sama od sebe.
Pogledao sam ih zajebano.
„Je li, purgeri, što se folirate“, gledali su me belo, očekujući ozbiljno sranje, „ajde, ustajte,“ počeo sam da komandujem.
Boško je ukapirao da je zajebancija u pitanju i počeo da se valja od smeha.
Purgeri su lagano venuli.
„Ajde, ustajte, polazite sa nama, najebali ste ozbiljno, idete sa nama, vodim vas…“.
„Gde?“, pitali su mukice, skoro cvileći.
„Ajde, bre, vodim vas na pivo, što ste se usrali, koji vam je…“.