Збирку прича „Данас сам била у нашој кући“ Татјане Јанковић објавила је ове јесени Народна библиотека „Вук Караџић“ из Крагујевца. За приче из наведене збирке елоквентна Крагујевчанка, писац и библотекар, добила је награду часописа „Прича“ 2015. године. Осим књиге „Данас сам била у нашој кући“, Татјана Јанковић је аутор кратке прозе „Прича Бабиног сина“ („Филип Вишњић“, 2008) по којој је на Радио Београду снимљена и емитована драма. Приче су изазвале позитивне коментаре читалаца и критичара, а програми представљања су прави празници за поштоваоце писане речи.

Може ли писац избећи замку аутобиографског у приповедању?

– Не може, онако како ни читалац не може да избегне учитавање самог себе у оно што чита. Посебно ако под аутобиографским чиниоцем подразумевамо, не само догађаје из сопственог живота, већ и лични доживљај. Писање у много чему личи на сањање – у сну се увек налазите у просторима који су већ виђени изван сна. Сан говори језиком слика које су сневачу познате из свесног живота. Тако и писац може да започне причу о неком другом, али неизбежно, у процесу писања, стиже до самог себе, до личног, а то је оно што причи и даје аутентичност. Нико, ни писац ни читалац, не треба да бежи од аутобиографског, јер пишемо из себе и читамо из себе. Уколико то чинимо изван себе, из неког другог, изаћи ћемо из књиге са осећањем празнине. Изостаће осећај оплемењености, због којег и пишемо и читамо.

О збирци се и критика и читаоци изражавају похвално. Опречна су запажања да ли сте као приповедач према својим ликовима нежна или си(у) рова. Ко је у праву?

– Сматрати да је онај ко пише суров, нежан или ма шта друго према својим ликовима значи мислити о ликовима као о марионетама, о објектима, а о самом писању као о конструисању. Ликови су једноставно такви какви јесу. Мој однос према њима је, током писања, био пре свега искрен и отворен, као према равнима себи. На једној промоцији су ме питали у вези са једним ликом да ли он стварно постоји. Да ли имате осећај да он постоји? У одговору на то питање лежи и одговор на претходно.

Сматрате ли неоснованим одвајање савремених прича на мушке и женске?

– Кад је аутор женског пола, готово никад не изостане питање везано за синтагме “женско писмо”, “женско перо” и сл. Свако етикетирање, категорисање на основу рода, пола, узраста, географске дужине и ширине носи у себи сужавање видика. Може бити интересантно када је у питању антологијски избор, као што би, рецимо, била занимљива антологија прича о мачкама или антологија доминиканске поезије, али читаву савремену књижевност делити на мушку и женску потпуно је бесмислено. Шта, уосталом, ако писац у неко доба промени пол? Да ли је он, пре те промене, писао “мушки” или “женски”?

За месец дана књига је промовисана у четири библиотеке. Као библиотекар, какве утиске носите?

– Промоције су биле онде где су ме позвали и, наравно, у библиотеци у којој радим, а која је и издавач моје књиге. Као библиотекар, у свакој библиотеци се осећам као код куће. Драго ми је што, идући за својом књигом (на неки начин и испред ње), имам прилику да ближе упознам колеге и простор у којем они раде. Наравно, ту увек дође и до драгоцене размене искуства, посебно са онима који су ангажовани на истим пословима као ја. Као неко ко организује и води књижевне програме и промоције могу да кажем да је далеко лакше бити у улози госта него у улози домаћина. Организатор позове публику путем е-mail листе, преко медија, направи плакате, понегде се још увек шаљу чак и класичне позивнице, и опет стрепи какав ће бити одзив, што је – показала је пракса – тек у мањој мери показатељ афирмисаности и популарности госта. Изостанак публике је општи проблем, који указује на много шта – од тога да треба нешто мењати у самој концепцији програма до тога да треба иницирати промене у самом друштву и односу државе према култури.

У којим градовима читаоци могу очекивати Ваше гостовање?

– До краја године очекују ме промоције у Пожаревцу, Рековцу и Београду. Мој издавач (Народна библиотека “Вук Караџић” Крагујевац) имаo je штанд на овогодишњем сајму књига у Београду у Хали 4. Ту су биле изложене књиге које је Град Крагујевац финансирао на основу конкурса за културу за 2016. годину, као и издања Библиотеке. Без обзира на приговоре који сваки пут уследе, сајам књига је право место за сусрет између оних који читају и оних који пишу, и прилика и за моје читаоце и мене.