Ви сте овде
Насловна > Друштво > Jutro na Adi

Jutro na Adi

Najviše volim tišinu u kneza Miloša. Na subotnje ili nedeljno jutro. Kad čujete tišinu u inače jako prometnoj  ulici, postane nekako očigledno da buka koja smeta nije ona što dolazi spolja. Mir je svuda, ako ste u miru sa sobom. Ako vas ne „smaraju“ unutrašnji dijalozi.

Obično sačekam čuvenu „Džordanku“ ili već neki broj koji vozi do Ade. Malo je saobraćaja i putnika u to doba, pa se brzo stigne. Prolazim pored rampe,  pa skrećem levo ka plaži i kafićima. Ima tu jedan , moj omiljeni, sa udobnim ležaljkama.

Polako se okuplja društvo. Biraju mesto, odlučuju šta će da popiju. Najčešće je na repertoaru „turska“ iili „espresso“. Za buđenje .

Nakon što je nekoliko nas, što solo što u parovima, zauzelo svoja mesta stiže tročlana porodica. Kreće rasprava oko…pa skoro svega…Da li će da ostanu tu ili da idu dalje? Da li da doručkuju ili da piju kafu? Da li dete (koje ima 4 ili 5 godina) treba da se namaže kremom ili je još rano, pa eto može malo jutarnjeg sunca da „uhvati“. Da li je njena majka namerno  poručivala skupa pića koja je on morao da plati (rad se o nekom ranijem događaju) ?Žena, mlada i besna,  ustaje i demonstrativno  kreće .

-Ajmo Mila, vidiš gde nas je tata doveo! U ovu baruštinu!! Idemo dalje , ako možemo da nađemo nešto pristojnije!!Zašto plačeš?!!!!!

Odahnuli smo kad su otišli. Iako su bili tu manje od deset minuta. Kreće moj unutrašnji dijalog:

-„Tata nas je doveo u baruštinu?“ , što ona nije zaradila da ih odvede  na neko bolje mesto?

-Dobro de, Majo , ne moraš odmah da osuđuješ. Nije svima Slavica majka i nemaju svi tetke koje su se udavale posle 30te. Nisu svi sve žene slušale savete kao što si ti.

Da pojasnim, u mojoj porodici je najveća sramota da se udaš i dozvoliš da te muž izdržava.

„Ne dao Bog da od njega moraš da tražiš za uloške, pu pu daleko bilo!“, zatim  „Prvo posao, pa onda brak , koliko god da zaradiš, tvoje su!“ ili „ Samo da ti ne prebacuje kako ti ne bi videla sveta, da nije njega“.

Moram da priznam da su ove krilatice skoro pa obeležile moj život u smislu da sam bežala od ikakve pomoći kad su muškarci u pitanju. Dok su neke majke učile svoje ćerke da je naveći dokaz toga da su ženke  ako uspeju sebi da pribave Alfa mužjake kako bi imale ugodan i pristojan život, moja je insistirala na samostalnosti. Odlazeći u krajnost. U krajnost da se sve deli tačno na pola, bilo račun  ili prihod. Verujem da je to neke moje bivše momke  izluđivalo.

Pričamo  drugarica i ja:

-Jao Maki, više ne mogu da ih izdržim. Dolaze ovde i žale se, a ja sam u 10 puta većem kurcu od njih!

-Na šta se žale?

-Da su im muževi ovakvi ili onakvi, da rade ovo ili ono..

-Pa dobro, što se ne razvedu, to više nije smak sveta?

-A čiju će posle karticu da peglaju?

Ej, Majo, probudi se, na Adi si..mir je i tišina…pusti šta je bilo, ko kako živi i gledaj sebe.

Autorka teksta: Maja Đorđević

Ostavite odgovor

Top