Jedne godine smo rešili da odemo na more Ogi, Cvele i ja. Ogijev ćale je radio u saveznom SUP-u i sredio nam je dvokrevetnu sobu u pandurskom hotelu u Bečićima. Hotel se zvao “13. maj”, po danu bezbednosti. Sa obzirom da nas je bilo trojica, ja sam se odrekao hotelske udobnosti ilegalca na pomoćnom krevetu, rešen da rentiram sobu. Rintao sam tog leta preko omladinske, imao sam para za pristojno letovanje.

Hotel je prevazišao naša očekivanja, bio je vrlo sređen i uredan. Imao sam džabe ufur tamo. Najviše su me oduševile sindikalne cene, za male pare sam mogao da uživam u vrhunskim pićima na šanku. Zbog niskih cena i narodnjačkih zvezda koje su svirale na terasi, hotel je bio vrlo popularan. Imali smo tu privilegiju da slušamo Nadu Topčagić svako veče, Live & Direct.

Uzaludno sam pokušavao da u Bečićima i Budvi u špicu sezone nađem jednokrevetnu sobu. Na kraju sam završio kod posteljinara na magistrali. „Jel’ ima neko sobu samo za mene?“, pitao sam sa izvesnom dozom optimizma. “ Imam ja“, odgovorila mi je mala grbava baba, „al’ je malo dalje …“. Krenuo sam preko magistrale uzbrdo za babom, ne znam zašto, ali mi se po glavi vrzmao Željko Malnar… Došli smo do nekih baraka koje su tu montirane posle zemljotresa 1979-te. Baba me je ponosno uvela u jednu.

„Ovde je jedna soba, ali je zauzeta, ovde je druga soba, i ona je zauzeta. Pravo je kupatilo sa WC-om…“, baba je predstavljala svoje imanje. „OK, ali gde sam tu ja?“, pitao sam zbunjeno. Baba je povukla nešto što je trebalo da liči na zavesu i pokazala mi dnevnu sobu sa mini kuhinjom i dva kauča. „E, vidiš, ja ću da spavam na ovom kauču, levo, a ti na ovom desno…“. Nije ni završila rečenicu, a ja sam već bio nazad na plaži, gledajući ribe koje nikada neće biti moje.

Ne znam zašto, ali plaža i pesak mi nisu izgledali privlačno i bio sam čvrsto rešen da noću spavam na nekoj klupi. Međutim, to se ispostavilo kao problem. Ako je jedna klupa bila slobodna, preko puta nje bi se obično našao par tinejdžera u ljubavnom zanosu. Bilo mi je glupo da zaležem na neku klupu dok preko puta mene petinguju. Šetao sam okolo dok se ljubavnici ne smore i jedne noći kasno napao praznu klupu ispred poštarskog hotela u Bečićima.

U pola noći, vrteći se ukočen, s leva na desno, snimio sam lika na klupi prekoputa kako me gleda. Skočio sam, bunovan, ali spreman da ga iznabadam.

„Smiri se dečko, nisam perverznjak ni budala, posvađao sam se sa ženom i izašao da oladim, popušim pljugu na miru…“ rekao mi je lik. Možda zato što mu nisam verovao ili zato što nisam bio spreman da slušam njegovu tužnu priču, zapalio sam na kuntanje na stolicama u obližnjem kafiću na plaži.

Dva-tri dana kasnije popodne, Ogi i Cvele su otišli na ručak i dremku u hotel. Šum talasa, dečija graja, udobna senka minijaturnog suncobrana i nekoliko nezgodno prospavanih noći su me lepo ulalali. Par sati kasnije me probudio Cvele. „Gospode, našta ličiš!“, dreknuo je. Bio sam bunovan, nisam shvatio zašto se dere. Pogledao sam svoj stomak, noge, svaki pokret me je boleo. Bio sam reš pečen. Senka u kojoj sam udobno zaspao se pomerila, i ja sam, spavajući na vrelom julskom suncu, ozbiljno najebao.

Uveče u hotelu za šankom sam cirkao votku sa mnogo leda, bio sam crveno čudovište, roditelji su sklanjali malu decu od mene. Rade barmen me je jedini razumeo.

„Slušaj, Rade, sva pića mi sipaj u istu čašu, molim te, a na kraju tu čašu baci, nemoj da je pereš“, rekao sam mu. Osećao sam se leprozno, najmanje pet groznica na donjoj usni.

Pre večere su mi prišli momak i devojka, gosti hotela, bili smo od starta dobri, na ćao. „Slušaj“, rekao je momak, „mi sutra idemo na izlet brodicom, jel’ ti OK da sutra ručaš umesto nas?“. Bilo mi je malo neprijatno, ali stanje u kojem sam se nalazio je kod ljudi izazivalo sažaljenje. Prihvatio sam ponudu. „Naručićemo ti nešto što voliš“, rekla je devojka. „OK, koji ste sto“, pitao sam. „Sto trideset jedan“, rekli su i otišli. „Čudno“, rekao je Cvele, „mi smo sto trideset dva, nisam ih viđao na klopi blizu nas.“.

Sutradan sam sav ponosan otišao na ručak u trpezariju hotela u kojem su me već svi znali kao slučaj i seo za sto. Cvele i Ogi su bili za stolom prekoputa. Moj sto je bio postavljen za troje i to mi je u startu bilo malo čudno. Došao je kelner i tu je počelo… „Mali, šta radiš tu za tim stolom“, pandurski nastrojeni keša me startovao. Krenuo sam da zamuckujem, pokušavajući da objasnim svoju situaciju i otkud ja tu, kada su se pojavile gazde stola, bračni par sa detetom. Počeo sam da se izvinjavam i njima, i u svoj svojoj nespretnosti, bežeći od stola, zamalo nisam povukao za sobom stolnjak sa sve tanjrima i escajgom. Brzinom svetlosti sam pobegao na šank gde me je dočekao Rade. Provalio je da sam crveniji nego inače i bez reči mi nasuo duplu votku sa mnogo leda.

Uveče su se momak i devojka, moji darodavci,vratili sa izleta. Našli su me za šankom, naravno.

„Jel’ bilo sve u redu danas za klopu?”, pitala me devojka. Počeo sam da im objašnjavam celu zbrku.

„Je li bre, za koji sto si ti seo?“, pitao me momak, ne kapirajući moju priču.

„Stotrideset jedan,“, odgovorih ja pun sebe.

„Ma nije stotrideset jedan, nego sto broj trideset i jedan…”.

O, jebem te srpski jeziče…

Na plaži su se par dana kasnije, pojavile dve ribe, malo starije od nas. Jedna je bila crnka, bucka, totalno smo bili nezainteresovani za nju. Druga je bila kraće plave kovrdžave kose, i tako lepa… Blejao sam na plaži u hladovini, patio, gulio sam velike komade kože sa sebe i svestan toga nisam želeo da pravim bilo kakve kontakte sa suprotnim polom. Jednog lepog popodneva plavuša je ustala, protegnula svoje savršeno telo, okrenula se ka meni i pokazala na vodu. Budala kakva jesam, pogledao sam na drugu stranu, kome to maše. Ona se nasmejala, rukom mi pokazala da sam ja taj i zajedno sa drugaricom otrčala u vodu. Probudio sam Ogija i Cveleta iz stanja hibernacije, „…ajmo ljudi, zovu nas ribe u vodu…“ Ogi je bio oduševljen, trčeći do vode, pocupkivao je po plaži, dal’ od vrelog peska ili od radosti. „Bobe, ti si roker“, to mu je bila mantra, „ti muvaj debelu…“. Ogi je završio sa debelom negde na ivici horizonta, plava se opredelila za mene i Cveleta. Zvala se Dora, medicinska sestra iz Vršca, poreklom Mađarica, što je objasnilo njenu plavoću i zelene oči. Ogi je izašao iz vode dobrih deset minuta posle nas, cvokoćući kao da se kupao u Severnom moru. Naravno, pozvali smo devojke pod naš minijaturni suncobran.

Sunce je grejalo sve blaže i Dora me je pozvala u njihovu sobu da mi da neku kremu i ublaži patnju. Cimerka bucka je otišla na tuširanje. Dora se izazovno šetala polugola po sobi, ja sam sedeo na stolici, ne znajući šta da radim. Bila je boginja, ostvarenje svih mojih tinerdžejskih snova… Hteo sam da joj priđem, lagano zagrlim, poljubim negde, u lakat, rame, vrat, da joj zahvalim na pažnji koju mi poklanja. Okrenuo sam glavu i video svoj odraz u sobnom ogledalu. Gospode Bože, našta ličim!

Udahnuo sam duboko i počeo da se tešim.

„Ma nema veze, kresnuću nešto, sledećeg leta…“.

Autor teksta: Slobodan-Boban Vidić