Piše: Milica Vasiljević
Fotografija: Milica Vasiljević
Pišem, pa izbrišem… i tako u krug… bar 10 puta… Duga je noć, ali nedovoljno duga da se sklopi ona savršena rečenica koja bi trebala da sadrži sve što osećam, mislim, u šta verujem, zbog čega strepim i što znam… Osećam – više nego ikad pre da su ključevi moje duše povereni na čuvanje nekim drugim rukama, dobrovoljno dati, bez ikakave pobune linija odbrane se povukla i skoro priklonila tim rukama…
Mislim – više nego ikad da čak i ako samo ti misliš da je nešto vredno, da nikad ne trebaš od toga odustati, bilo da se za to boriš, bilo da za tim tragaš ili da nešto (možda NEKOG?) trebaš sačuvati… Ogromna je greška odustajati onda kada negde zapne, kada se iz nekih razloga pojave i duhovna i fizicka bol… Jak si onoliko koliko možeš izdržati da ne posustaneš, onoliko koliko te sva ta iskušenja budu terala napred da prkosno koračas ka svom ubeđenju. Verujem – više nego ikad u sve ono što osećam i mislim… Ponekad zbog te vere budem tužna, neshvaćena, kao jedina bela vrana u jatu. Ali i dalje verujem, a na sve to što otezava veru gledam kao na cenu sreće koju moraš plaćati neko vreme, dok sreća ne proceni da je zaslužuješ, pa ti se tek tada predstavi u svom savršenom obliku. Strepim – više nego ikad od sebe same…
Od starih razloga i opreznosti kojoma sam opasala sebe, da bi naredni udarci ako ih bude bili što blaži. Nekada sam strepela zbog odlaska drugih, šta sa mnom ako odu, pa sam onda sama odlazila, napuštala igru pre kraja. Sada strepim od svojih reči i dela, kako da ih učinim da opet budu bezbrižni, bez proračunatosti i uvijenog značenja, bez straha da ce biti ismejani i pogaženi ako ih ispoljim u čistom i otvorenom stanju. Znam – više nego ikad da sam počela učiti da ne trazim druge u trećim ljudima, da čoveka koji je ispred mene gledam kao takvog jedinog pravog, bez postojanja neke pozadine i skrivenih namera.
Sada znam i da neke reči moraš pisati postepeno dan za danom, svaki dan neki deo od slova, dok ne ispišeš celu reč. Znam to, tome me naučio onaj koji za sebe kaze da “nije najlepši, ni najbolji, ni izbliza savršen, da Bog zna da nije ni najsrećnij, da ima puno boljih od njega, da je detinjast u nekim situacijama a u nekim poseban, da je tvrdoglav, ali iznad svega to je on”. Sada znam da drugačijeg ne trebam. Savršena rečenica, zbog nje sam ovde.
Aishiteru (volim te).
Definitivno.
