Što sam stariji, sve više sam ubeđen da sam snimio nešto što definitivno spaja sudbinu dva grada. Uhvatio sam Razaka kako recituje ovu pesmu na otvaranju jugoslovenske rezidencije u Bagdadu, decembra 2001. godine. Razak je bio Sadamov omiljeni pesnik. Bio sam njegov gost na svoj trideset i treći rođendan. Proveo me je kroz celu kuću, svoju radnu sobu, ponosno pokazao diplome Kembridža i Oksforda i nagrade koje je dobio na Ohridskim i Smederevskim večerima poezije.

Pričao mi je kako je dve godine ranije bio priveden od strane srpske policije kao sumnjivo lice kada je došao da podršku srpskom narodu za vreme bombardovanja.

I sad šta?

Ne pada mi na pamet da amnestiram zlikovce, Slobu i Sadama, daleko bilo. Ne pada mi na pamet i da mrzim Amere na čijoj sam kulturi odrastao, ali svakako neću promašiti priliku da im sa najebem svega po spisku.

Vreme je pokazalo da su tu u pitanju neki drugi, viši interesi.

Nego, nek se jebu i oni i njihova politika. (A. Sidran, „Otac na službenom putu“).

Mala Mina, dete sa snimka je Razakova unuka. Zalepila se za mene to veče, nije htela nikome u ruke, samo kod mene. Minin otac i stric, mlađi momci od mene, su me ubacili u mašinu.

„Moja ćerka te mnogo voli, šta da radimo sad?“

„Daj bre, nemojte, tu sam sa devojkom“, pokušao sam da se izvadim.

„Koliko si godina napunio danas, 33?“ pitao me stric.

„Da“.

„Odlično“, uključio se Minin ćale, „sledeći put kad dođeš u Bagdad bićeš u najboljim godinama. Ona će da da stasa, biće prelepa devojka. Sve možemo sada da se dogovorimo, inače ti nema odlaska odavde…“

Jebote, bili su mrtvi ozbiljni. Bio sam u frci da ne napravim neki pogrešan potez, neko rukovanje, nešto, i time zapečatim taj dil.

Provalili su da sam ih ozbiljno shvatio, i počeli da umiru od smeha. Izljiubili su me za rastanak, i na kapiji dodali: „Nismo te zaboravili, čekamo te, dogovor je dogovor“.

Razak je umro u Francuskoj pre nekoliko godina.

Stvarno bih voleo da znam šta je sa Minom.

Autor teksta i video priloga: Slobodan Vidić