Ви сте овде
Насловна > Занимљивости > Улагање душе у културу Младеновца

Улагање душе у културу Младеновца

dusamladenovcaЗа њу сам чула одавно. Познајем је дуже но она мене, али, тако је са сваким библиотекаром који се и према веома младом “књишком мољцу” опходи брижно и са поштовањем. Oна је писала, режирала драме, водила школу глуме, читалачке клубове, организовала такмичења и чинила још много тога за културу и образовање у нашем граду. Верујем да ће нам њена енергија и ентузијазам потрајати још много година.

Упознајте Јасмину Чабрило, професорку српског језика и књижевности, библиотекара, списатељицу, вредну, позитивну и насмејану жену, значајног културног радника града Младеновца.

Поштована Јасмина, свој радни век започели сте као професор српског језика у једној средњој школи. Шта Вас је одвело из просвете и куда?

– Никада нисам мислила да ћу бити професор. Као студент сам писала за “Просветни преглед”, “Пољоиндустрију” (лист Пољопривредног комбината, Београд), Радио Младеновац. Припремала сам се за новинара у области културе и образовања. Један пројекат Културно- просветне заједнице Србије, “Средства информисања у Србији”, одвео ме је у друге воде, на специфичан начин. Наиме, тадашњи секретар Културно-просветне заједнице Србије, Верољуб Павловић, оснивач шабачког позоришта и велики културни радник, много је волео шах и, наравно, познавао Горана Чабрила, перспективног интермајстора са којим сам планирала будућност. Рекао ми је да је живот шахисте другачији и да таквог човека морам много да волим и подржавам, иначе је боље да га одмах оставим. Схватила сам да као новинар не могу да изградим здраву и нормалну породицу са шахистом који много путује по свету и запослила се у Сопоту као професор српског језика и књижевности. А онда сам заволела тај посао и људе са којима сам радила. Да је моја школа била у Младеновцу, из ње никада не бих отишла. Деведесетих, са два мала детета и аутобусима који се кваре, путовање је било напорно и неизвесно. Зато сам прешла у Библиотеку, на место стручног сарадника за културно-образовни рад. Рад у школи дао ми је небројене могућности рада на том послу.

Били сте аутор великог броја пројеката. Наведите нам најдраже.

– Најдражи ми је “Хајде да читамо заједно”, пројекат који траје већ 20 година. Први пројекат који сам у Библиотеци самостално осмислила и остварила, у сарадњи са Предшколском установом “Јелица Обрадовић” и свим основним школама, живи већ годинама. Он је похваљен од многих страних библиотечких заједница и примењиван у целом Београду. Прва генерација која је прошла тај пројекат данас има 26, 27 година. Одатле и прави однос према библиотеци као месту где се осећамо пријатно.

На који начин се најделотворније људи малог места, као што је наше, мотивишу да унапреде личну културу и културу места у ком живе?

– Управо сам Вам објаснила који је пут најбољи – формирати читаоце, гледаоце позоришних представа, слушаоце концерата. Кад одрасту, вештачки се на то навикавају, чак и кад желе. То је најдужи могући пут, али и најприроднији. Пројекат “Атријум Фонтана” са децом и младима је остварен под слоганом – “Младеновац има нас”! Дакле, формирамо их као људе који активно и одговорно учествују у културном животу.

Мислите ли да је средина адекватно одговорила на Ваш рад? Уме ли Младеновац да цени ентузијасте?

– На моју велику срећу – ДА. Сви поштују прави рад и ентузијазам и помажу колико могу. Без тога се не може, само морате уверити људе да је ваше знање реално, а ваше намере искрене и праве. Онда вам помажу. То су доказали сви наши пројекти, а нарочито “Атријум Фонтана”. Чак су и мајстори радили бесплатно да нам помогну, а да не говорим о кубанском вајару, Рафаелу Консуегри, који је поклонио своју скулптуру гледајући младе који заједнички раде.

Замислите да сам одрасла особа која никада није волела књигу. Покушајте да ме мотивишете да коригујем начин живота.

– То би био озбиљан изазов, али бих га прихватила. Човекова потреба за лепим је природна. Новац, коме данас многи стреме је средство да се дође до уживања. Али, се то може остварити на много различитих начина. Понудила бих им да прочитају неку добру књигу, погледају позоришну представу, слушају добру музику и сами се увере да их то чини испуњеним.

Када се осврнете на свој досадашњи живот, да ли мислите да сте нешто могли урадити другачије?

– Наравно, много тога бих урадила боље и другачије, али, са овим животним искуством. Временом стичете знања и вештине које раније нисте имали. То вас чини сигурнијим у себе и своје одлуке, али је стицање тих знања непроцењиво. Пошто сам многе пројекте радила пионирски нисам имала ослонац у искуству. Данас би ми било много лакше.

Имате велико искуство из области културе и образовања и могућност да видите “ширу слику”. Како бисте описали навике данашњег друштва и оценили систем вредности уз који живимо данас?

– Јасно је на цивилизацијском нивоу да је ово време пропадања свих тековина 20. века. Човек је унапредио превозна средства и средства комуникације да омогући бржи проток информација и комуникацију међу људима, а никада није био усамљенији. Сви знају шта је добро, али је мало оних који се тих правила придржавају. Иде се лакшим путем у жељи да се дође до правог циља, што је неизводљиво. За све што заиста вреди потребно је много рада и стрпљења. То се најбоље види у родитељству, никада деца нису била препуштенија сама себи, а највише их родитељи штите од других. Када заштитите своје дете од сопственог незадовољства, непотребних свађа и вређања, непоштовања родитеља и институција: вртића, школе, полиције – добићете много мирнију децу спремну да поштују вас. И то је прави почетак.

Данас, после много година активног рада са људима, да ли сте стекли какву животну мудрост коју желите поделити са нама?

– Андрићеву мудрост желим да поделим са вама – Сви прави животи су тешки и лепи.

Оставите одговор

Top