Još nije ni svanulo kako treba a otac me budi..

Ajde da se stoka namiri ranije pa da počnemo da sejemo krompir..

Nemoj tata, još je policijski čas..

Nije, pola šest je, ustaj….

Sto metara kanapa, kolje, budak, motika, grabulje, kolica, djubrivo I sto kila semena..

Pa šta će nam majko sto kila semena ?

Ništa ne pitaj nego budak u šake.

Na četvrtoj brazdi se razdani…

A vrsta kako kad, od 70’do 75 koraka..

Do osme je I nekako išlo, a na dvanaestoj sam Dositeju Obradoviću sve po spisku..

Otac od kolica napravio fotelju I čeka ( da zatrpava) on birao posao.

A htela je I žena da pođe da pomogne nego veli radi od kuće pa ako možemo da sačekamo vikend..

Skuva po kila kafe I samo nešto po kompjuteru piše, potrošiće više struje nego goriva za mesec dana putovanja..

A deci počela nastava, kažu ne vole da izostaju iz skole.

Davno je prevalilo podne, usta mi suva ko da sam jeo krušku stipsaru..

Reko bi nešto roditeljima al reči ne izlaze iz usta…

Priđem majci I šapnuh joj.

“Majkooo, dal da danemo malo, možda neće sutra smak Sveta pa da nešto I sutra uradimo.”

Ajde bre, ko da se nastavlja, još samo četiri gajbe semena..

Popij malo vode I uzmi kocku šećera pa da nastavimo.

Tako I beja, malo više vode I šećera pa nastavih.

I baš pred kraj eto I žene, kaže došla s posla..

Ete ih I deca iz škole..

Nisam im se ovliko obradovao ni kad su se rađali….

Planuše još osam vrsta očas posla..

Otac u pola pet napusti baštu, kaže da bi prešo preko puta dok ne počne policijski čas..

Komšiluk nas sa terase podrža aplauzom, svi nasmejani I veseli, veliki se posao danas završi..

I taj Dositej bre ako ništa pametnije nije mogao da donese u Srbiju nije vala morao ni krompir.

tekst:Željko Stevanović