Put do vodenice Čolić nije samo običan put – to je vremeplov kroz prirodne lepote i istoriju ovog kraja. Nakon skretanja sa asfaltnog puta u Gornjim Stragarima, pred nama se otvorio zemljani put. Okružen gustom šumom, sa leve i desne strane mogli smo videti ostatke nekadašnjih majdana iz kojih se eksploatisao kamen. Tragovi ljudskog rada vekovima unazad ukazuju na to koliko je ovaj kraj oduvek bio vezan za prirodu i njene resurse.

Dok smo se približavali vodenici, zvuk modernog sveta postepeno je nestajao. Nakon otprilike dva kilometra vožnje kroz tišinu i miris šume, prizor je odjednom postao živopisan – pred nama se prostirala livada okružena šumom, a kroz nju je tiho žuborila rečica. Na njenoj obali, skoro skrivena među zelenilom, stajala je vodenica Čolić –150.godina stara građevina sa dušom.

Vodenica, okružena starim stablima delovala je kao da je istrgnuta iz nekog davnog vremena. Njeno drveno kolo, inspirisano snagom vode, neumorno je radilo, podsećajući nas na tradiciju koja je ovde živa i danas. Susret sa Milivojem Mićom Jevđenijevićem, vodeničarem koji već godinama brine o ovom mestu, bio je prilika da čujemo priču o njenom značaju i opstanku.

Smeštena na svega 250 metara ispod ostataka srednjovekovnog grada poznatog kao Kulina, vodenica Rake Čolića deluje kao prirodni nastavak priče o istoriji i tradiciji ovog kraja. Ostaci Kuline, nekadašnjeg značajnog utvrđenja na desnoj obali rečice Srebrenice, pričaju o vremenu despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. Grad, sagrađen u XIV veku, bio je svedok važnih istorijskih događaja, poput sabora na kojem je Đurađ Branković proglašen za naslednika despota Stefana.

Danas su zidovi i donžon kula ovog utvrđenja, sačuvani do visine od deset metara, tihi podsetnik na slavnu prošlost. U njihovom podnožju, vodenica Čolić nastavlja da živi, kao most između istorije i sadašnjosti. Uz miris svežeg brašna i žubor rečice, čini se da duh prošlih vremena ovde nikada nije napustio ove obronke Rudnika.

Tradicija koja živi kroz vodeničarsku veštinu

„Ovo nije samo mesto gde se melje brašno, ovo je simbol opstanka i povezanosti sa prirodom,“ započinje svoju priču Mića, dok nas vodi kroz vodenicu. Unutrašnjost je ispunjena mirisom svežeg brašna i zvukom mlinskog kamena koji melje žito na isti način kao i pre više decenija.

Mića nam pokazuje kako funkcioniše stari mehanizam: „Voda iz rečice pokreće drveno kolo, koje zatim okreće mlin. Ova vodenica ima kapacitet da dnevno samelje nekoliko stotina kilograma žita, a najčešće se ovde melje kukuruz, pšenica i heljda.“

Iako se tehnologija promenila, Mića veruje da se kvalitet brašna iz vodenice ne može uporediti sa industrijskim: „Ljudi iz okoline, pa i oni iz udaljenijih mesta, dolaze ovde jer znaju da dobijaju najkvalitetnije brašno. To je brašno koje zadržava sve hranljive materije.“

Očuvanje kulturnog nasleđa

Osim što je funkcionalna, vodenica je i svojevrstan spomenik kulturnog nasleđa. Mića objašnjava da je briga o vodenici zahtevna, ali da mu ljubav prema ovom zanatu daje snagu da istraje. „Ovo je posao koji zahteva puno rada, ali i posvećenosti. Svaki deo vodenice mora da se održava, a priroda uvek ima svoje zahteve.“

Na naše pitanje kako vidi budućnost ovakvih mesta, Mića odgovara s osmehom: „Dokle god ima ljudi koji cene tradiciju i prirodu, vodenica će opstajati. I dokle god ima mladih koji žele da nauče ovaj zanat, biće nade za naše kulturno nasleđe.“

Priroda koja inspiriše

Proveli smo nekoliko sati u ovom malom raju, slušajući ne samo priče o vodenici, već i zvukove prirode koji su se stapali sa tihim radom mlina. Oko nas, rečica je nastavila svoj tok, ptice su neumorno pevale, a vetar je donosio miris šume i snega koji je padao po vrhovima Rudnika.

Antonije Matić – Čuvar priča i tradicije Ljubičevca

Dok su se zvuci reke i zupčanika vodenice stapali u harmoničan ritam, vrata su se lagano otvorila, a unutra je zakoračio Antonije Matić iz Ljubičevca. Njegov ulazak bio je spontan, ali upečatljiv, kao da je deo ove priče od samog početka. Ozarenog lica i s neizostavnom toplinom u pogledu, Antonije je zračio vedrinom koja se momentalno prenela na sve prisutne.

„E baš mi je milo što ste došli da prvi snimite ovu lepotu !“. Bez oklevanja je seo na klupu pored vodeničara i započeo razgovor, kao da je sve vreme bio prisutan i samo čekao trenutak da se uključi.

Njegova priča je krenula spontano, preplićući se sa starim običajima, seoskim anegdotama i slikama prošlih vremena. „Znate, ova vodenica nije samo mesto gde se melje žito, već i gde se melju priče, sećanja i naše tradicije,“ rekao je dok mu je pogled lutao po starim drvenim zupčanicima i brasnastim vrećama naslaganim uza zid.

Govorio je o Ljubičevcu, o šumama koje ga okružuju, o tišini koja leči dušu, ali i o upornosti i ljubavi potrebnoj da se ovakva mesta sačuvaju. Njegove reči bile su poput toka vode – smirene, a opet pune snage. „Ovde svaki kamen ima svoju priču, a reka je zapisnik svega što je prošlo ispod ovog neba,“ reče, nasmejan, dok je rukom nehajno pokazivao prema šumi iza prozora.

Njegovo prisustvo unelo je dodatnu energiju u našu posetu – bio je most između prošlosti i sadašnjosti, neko ko prirodno personifikuje duh Šumadije. „Ovo su naši temelji. Ova voda i ovaj kamen. Ovde se stvara, ovde se opstaje. Zato sam tu – da kažem svetu kako se ne damo.“

Slušajući ga, osetili smo snagu pripadnosti ovim prostorima, snagu koja neprestano inspiriše ljude poput njega da čuvaju i neguju sve što su im preci ostavili. Antonije nije samo posetilac – on je deo ove priče, čuvar svojih korena i neiscrpan izvor šumadijskog duha.

„Sa poslednjim zracima sunca koji su obasjali staru vodenicu, završavamo još jedno putovanje kroz Šumadiju. Ova vodenica, koja je kroz vekove ostala verna svojoj funkciji, nije samo mesto gde se melje brašno – ona je čuvar tradicije, mira i važnih susreta. Kroz priče Milivoja Jevđenijevića i iznenadnog gosta Antonija Matića, osetili smo povezanost prošlosti i sadašnjosti, snagu običaja koji se ne zaboravljaju.

Dok se točak polako okretao, tako i mi nastavljamo naš put u potrazi za pričama koje osvetljavaju dušu naše zemlje. Hvala što ste nas pratili u ovoj epizodi Čuvara kragujevačkih sela. Ostanite uz nas, jer predstoje nove priče koje čuvaju našu tradiciju i nasleđe za buduće generacije.“

Ovaj projekat sufinansiran iz budžeta Grada Kragujevca-Gradske uprave za društvene delatnosti, stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Naziv projekta:”Čuvari kragujevačkih sela – poljoprivrednici”

medijski sadržaj broj:6

Glavni i odgovorni urednik: Peđa Filipović
Fotoreporter: Željko Stevanović
Stručni saradnik na projektu, poreski savetnik: Sanja Bulat
Novinar: Boris Krstić
Montaža video materijala: MAX FM doo Jagodina
Snimatelj i video produkcija: Dejan Petrović
Koordinator projekta: Dijana Čolaković Filipović
Administrativni radnik: Biljana Marković

Proizvodnja: portal NOVINicE, novembar 2024