Topao septembarski dan. Saša, Đorđe i ja smo u autu kod Franša, u koloni za skretanje levo. Čekamo zeleno svetlo na semaforu.

-Jel ne žurite? Trebam nešto da obavim na Konjarniku, pa posle idemo kući.-

-Ja ne žurim.-

-Ne žurim ni ja.-

Zamišljeni smo. Samo što smo izašli iz Kliničkog centra. Tamo je Ruža, Sašina i Đorđeva majka. Ima “tešku” dijagnozu. Upoznali smo se nekoliko godina pre toga, kad sam došla da iznajmim stan u kući od njihovog strica. Srodili se. Najviše zahvaljujući Ruži. Bila je moj putokaz u unutrašnju toplinu. Uz nju sam stvorila onaj blaženi osećaj da sam “kao kod kuće”. Vrzma mi se stotinu misli. Najviše sećanja. Kako smo se prvi put skoro posvađale. Torte sa višnjama koju mi je napravila kao iznenađenje za rođendan. Druženja u dvorištu. Poverljivih razgovora uz čašu kupinovog vina ili domaćeg likera, iz njene proizvodnje. Trpkovićevog bureka koji mi je donela skoro, kad se vraćala sa zračne terapije. Nije htela da sluša kako se Đorđe i ja svađamo oko toga ko kome treba da kupi sladoled, a ko burek. Iako je znala da se šalimo.

Čujemo tresak. Poleteli smo glavama napred, pa nazad. Zbunjeni smo. Semafor još uvek nije pokazao ni žuto, a kamoli zeleno. Đorđe, koji je sedeo na suvozačkom mestu, izlazi prvi. Obaram njegovo sedište, izlazim i ja. Iza nas je audi, koji je udario silovito u desni ugao golfa, pokušavajući verovatno da izbegne čeoni sudar. Njemu je razbijen far, otvorena hauba, a iz hladnjaka svuda po asfaltu curi rozikasta tečnost.

Iza šoferšajbne vidim uplašeno lice žene koja je bila za volanom. Sa njom je još troje ljudi. Prepoznajemo ih. Bili su sa nama u Kliničkom. I oni su išli u posetu. Ko zna kakve su i njima misli. Uvek sam se šalila na Đorđev i Sašin račun, da zbog toga što su opšte poznati na Banjici po svojoj prgavosti, nemam potrebu da zaključavam vrata. Ubeđena da niko od straha ne sme da uđe u dvorište. Barem ne sa namerom da ukrade ili obija. Sada sam zatečena njihovom “tihom” reakcijom. Nisu ženi uputili ni reč. Kao izduvani baloni, više su posmatrali sa konstatacijom “Sve je u redu, razumemo”.

-Jel si dobro?- pita Đorđe.

-Jesam, samo se malo čudno osećam zbog svega.. Saša, ti?-

On sedi zavaljen na vozačkom mestu. Vidim po izrazu lica da mu nije dobro.

-Boli me glava, imam utisak da mi se pomalo vrti, ne smem da ustanem.-

-Zovi policiju.-

-Hoćeš da zovem i hitnu.-

-Pa zovi…zovi i tatu da dodje po auto.-

Ne sećam se redosleda dešavanja. Došla je policija da pravi uviđaj. I pauk za audi, dok je golf bio u voznom stanju. Iako je slomljen ceo desni žmigavac. Stigla je hitna. Stavili su nam kragne i odvezli do Urgentnog.

U hodniku je velika gužva. Iščašenja, uganuća, prelomi, jedan bajker u kolicima. Čekamo red za rendgen. Tek sad osećam da ne mogu da stojim na nogama. Shvatam da je to od preživljenog straha. Bolničar me dovodi do stolice da sednem, Sašu je postavio na pokretni krevet, a Đorđe šeta između nas dvoje.

Dolazi Jelena, Sašina žena.

-Jaooo, istrčala sam i zaboravila mobilni. Kud baš sad, baš bi bio dobar selfi!! Vas troje sa kragnama.

-Samo se ti smej!

-Jeste li dobro?

-Ma nije nam ništa, da nam uslikaju vratove i idemo kući.

Dok ona priča sa Sašom, Đorđe mi prepričava svoj razgovor sa bolničarem. On je sedeo sa njim napred, dok smo mi bili pozadi sa doktorkom prilikom prevoza do Urgentnog.

-Rekao mi je da možemo od osiguranja da naplatimo 120.000!

-Jel to ide na štetu onoj ženi? Mislim ne ide iz njenog džepa?

-Ne. Dao mi je broj telefona od advokata. Za proviziju, oni završavaju sve.

-Hvala Bogu za organizovani kriminal A zato se ti osećaš dobro sve vreme i trčkaraš između Saše i mene. Što nam ne reče odmah, ne bi nam trebali ni stolica ni pokretni krevet. I nama bi iz momenta bilo bolje. Mislim da možemo i bez advokata…

Jelena i Đorđe izlaze da zapale po cigaretu. Prilazim Saši i objašnjavam koje su nam mogućnosti. Na licu mu je konačno osmeh.

_______

Nekoliko meseci kasnije.

Sedimo u dvorištu. U udobnim stolicama, potpuno opušteni. Niste videli takvu gomilu lenjivaca na jednom mestu. Greje nas januarsko sunce. Ispijamo kafu na tenane.

-Šta mislite vas dvoje? Lepo smo prošli onaj put. Evo sad će uskoro trebati para za letovanje….-kaže Saša.

-Pu, pu…daleko bilo, ima lepših načina da zaradimo pare….-odgovaram.

Smejemo se.

Iako nam nedostaje. Sve to sa udesom je nekako uspelo da nam odvrati pažnju. Malo skrene misli. Ružo, nedostaješ i sada. Hvala ti na svemu, gde god da si.

Autorka teksta: Maja Đorđević
Autor fotografije: Peđa Filipović