Za one koji nisu veliki filmofili „The trouble with Harry“ je Hičkokov film. Nevolja sa Harijem je ta što je mrtav, a svi imaju različite ideje o tome šta da urade sa njegovim telom. I tako nevoljno telo vuku od jednog mesta do drugog, u želji da ga upokoje.

U sličnoj, ako ne i istoj poziciji, smo svi mi što od skoro imamo četvorotočkaše, a živimo u većem gradu.

Iako je Beograd čuven po drskom, besnom, po dođoše netolerantnom građanstvu, priznajem da sam se prvi put osetila nepoželjnom od kad sam nabavila Milutina (Milutin je Fiat Punto, bele boje, 2004to godište).

Ispred zgrade je uvek zauzeto. Nisam uopšte navikla da mi je auto parkiran tik uz ulaz i ne smeta mi da prošetam. Zato sam nameračila na parking na donjem kraju ulice. Otvaram vrata, sedam i dok nameštam radio prilazi mi komšija (zapravo daleki komšija):

-„Dobar dan! Jel idete možda? Vidim da ovde parkirate već neko vreme. Znate živim tu u zgradi i taman mi sa terase pada pogled pravo na to mesto!“-

Ne razumem. Šta da radimo mi koji nismo u prilici da nam auto bude na okohvat?!

Parkiram nakon toga bliže svojoj zgradi, ne da ne bih zamerala ludacima, pomislih možda je ipak takav protokol. Da ne zauzimam mesto četiri zgrade niže. Mada, uveravam vas, ne videh na ijednom autu da stoji napisano u kojoj zgradi živi vlasnik. Ne znam za vas. Možda negde piše, a da ja to nisam primetila.

Dolazim sutradan, kad ono, Milutinu izvrnuti brisači ka spolja! Pogledam prema terasama, nadajući se da ću možda primetiti vlasnika ljubimca čije sam mesto opet zazuzela. Kad ništa. Nigde ikog, samo ja sa nemom porukom da trebam da sklonim svoj auto i odavde.

Teško mi je da opišem šta osećam dok vraćam na mesto izvrnute brisače. Otprilike kao da je meni lično uvrtao ruku. Pritom znam da se drugima dešavaju i gore stvari. Kako iko može da priđe tuđem autu, na javnom parkingu i iskaljuje svoj bes zbog „zauzetog mesta“? Kad sam krenula da se žalim, ljudi su počeli da mi pričaju i o slomljenim farovima u toku noći.

Biram sledeće mesto, tri ulice dalje. Računam na to da su tu privatne kuće sa garažama, nema puno parkiranih auta, a opet ne ometam saobraćaj. Nakon dva-tri dana čekala me je ista nema poruka.

Došlo mi je da plačem i da napišem poruku sledeće sadržine:

„Ako ti je najveći problem u životu to što je moj auto ovde, a pritom ne sprečava ikog da izađe iz garaže ili da prođe ulicom, pa lepo slomi brisače, nemoj da ih izvrćeš. Kupiću ja nove, ti živce ne možeš!“

Tolerancija je majka međuljudskih odnosa, zato molim za malo tolerancije. Ne prema drugima, prosto iskulirajte nekad sopstveni bes. Jer drugi nisu krivi za to kako se osećate. Niti tuđa imovina. Vi ste zaduženi za sopstveni mir.