Vi ste ovde
Naslovna > Stari postovi > ŠUMADIJA U JESENJE DANE…

ŠUMADIJA U JESENJE DANE…

jesenjidani

Jezdim Šumadijom ovih dana i posmatram kako se zaodeva žuto-crvenim nijansama jeseni. Pojavile su se svilenkaste magle u ravnicama oko reka koje teku mirnije i tiše… Utihnula su polja i zamukle šume i još samo sunce veseli poorana polja.Letina je u ambarima i podrumima. Sprema se duga zimska tišina. Šumadija, postojbina, zavičaj, koreni, ponos, majka, detinjstvo, nebo, polje i reka. Ko god i kako god njome prolazio ne može da ne vidi da je Bog kada je nju darivao bio darežljiv i blagorodan. Sve je dao što je dati mogao! Plodne ravnice sa rekama koje im snagu daju,planinske visove zaogrnute gustm šumama, drvo i i list i cvet i plod. Ta i takva lepota ne mora se voleti ali se mora poštovati ma ko si i ma odakle dolazio. Ili u njoj rođen bio… Pa je ne dao Bog zaboravio. Išao sam svetom i posmatrao zemlje i ljude i ne videh ništa slično njenoj lepoti u kojoj uistinu ima i pomalo neke neobične tuge. Valjada kao i usvakoj velikoj lepoti…

Spuštam se sa Rudnika putem ka Topoli, prolazim pored nejlepših srpskih voćnjaka i vinograda. Grožđe što je sunce u sebe uhvatlo već šapuće u bačvama hrastovim, voće se razasulo širom sveta. I Oplenac, brdo visoko taman koliko i Lovćen. Penjem se mirno i polako gazeći put popločan kamenim kockama. I na vrhu Hram, beleg od kamena, svetionik među zvezdama, putokaz dobronamernima… Tu je ponos i hrabrost, tu su istorija i ep, tu je hrabrost i lepota, tu je kolevka svake naše slobode. I Vožd i Oslobodilac i Ujedinitelj i Kralj Dečak. Tu nam je i početak i kraj samo prvog vidimo, drugog slutimo… Tu je i ono što Bog htede i ono što mi činismo i pravo i krivo… I što je moglo i što je moralo…

Ona Srbija što je Vožd stvori koren od tri kraka je imala na kome su stablo i krošnja čvrsto stajali… Jedan krak je bila Monarhija, jedan Crkva i jedan tradicija i običaji… Prvi sasekoše u Marseju skoro sasvim, druga dva sasecaše od Drugog svetskog rata pa do danas. I nijedan se nesasuši sasvim, pomalo se bude. Tako nas vetrovi ne oduvaše… Dok se spuštam sa Oplenca mislim o Kralju Dečaku, Kralju Mučeniku a hladan vetar mi udara u lice. Dobro je. Ako sretnem koga poznatog misliće da mi je vetar suze na lice naneo. A nije. Kralj je, no neću da priznam… Sramota je to na ovakvom mestu…

Ostavite odgovor

Top