Srbija ima relativno mlado preduzetništvo. Koliko god da će mi zmeriti oni koji koji uporno broje godine od početka rada njihovih predaka, stavljaju upečatljive oznake „SINCE 1986“, to ne važi za većinsko stanovništvo.

Moja bliska rođaka se krajem 90ih zabavljala sa dečkom iz Slovenije. Sećam se da je njegov komentar nakon prvog dolaska u Beograd bio: „Nikad nisam upoznao toliko ljudi koji su završili fakultet na jednom mestu. Kod nas jedva čekaju da završe srednju školu i pokrenu sopstveni posao. Oni koji nastavljaju da žive kod roditelja i da se školuju dalje su vrlo retki.“

Znam kazaćete : „Lako je Slovencima kad imaju standard pa ljudi mogu lepo da žive i sa srednjom“. Moje skromno mišljenje je da je to ipak stvar vaspitanja, mentaliteta jednog naroda, pa i kulture.

Svedoci smo toga da diploma od zatvaranja državnih firmi ne znači ikakvu sigurnost i nije karta za „bolji život“. Ono što je poražavajuće zapravo je to da je na fakultetima veliki broj mladih, radno sposobnih ljudi sa raznim idejama kako bi i šta bi radili u životu, ali su tu gde su samo zbog roditelja. Više diploma ne znači stalan posao do penzije , jer takvi poslovi nestali su zajedno sa SFRJ. Po inerciji , ako ni zbog čega drugog, onda zbog ponosa roditelja. Da bi mogli da izgovore „Moj sin je doktor“ ili „Moja ćerka je inžinjer“, upravo su se prijavili na biro, niko da ih pozove, a imaju prosek 9,5.

Ne gledaju se ni statistike, ni da li postoji potreba za tim radnim mestom, a ponajmanje želje i talenti same dece. Jer deca se posmatraju kao investicija i sredstvo za postizanje ličnih nepostignutih ciljeva.

Nemojte da mislite da sam protiv fakultetskog obrazovanja, naprotiv, samo sam protiv načina odabira struke. Čak nije bitno ni sa kojom stručnom spremom se obavlja. Praktična nastava na svim fakultetima ( a i srednjim školama) je doslovce zakržljala. Tako deca sa, na primer, državnog ekonomskog fakulteta ne znaju kad pogledaju izvod da li je uplatio kupac ili je plaćeno dobavljaču. Ako hoćete prosto, ne znaju da li imaju više para ili manje na računu u odnosu na prvobitni iznos. Po meni , naročito zbog načina rada banaka, tumačenje izvoda treba da spada u opštu kulturu. Bogami i kamatnih listova. Naglašavam državnog fakulteta, jer je neko uvreženo mišljenje da su tamo stroži kriterijumi, a zaboravljajmo da su osnivači privatnih , kao i sami profesori, svoje ponašanje „prepisali“ baš iz tih institucija. Nušić je pisao “Dr” još…, ma nije ni bitno koje godine, shvatate poentu. U vreme kad nisu postojali sega-mega univerziteti, ali srpski mentalitet kao takav svakako jeste.

I tako raste nezaposlenost, povećava se nezadovoljstvo ..jer ta namučena deca, pored toga što su danonoćno učila ono što ne vole (ili ako to i jeste ono što su voleli, gradivo je bilo preobimno i bez prakse), sad još i danonoćno rade kod privatnika kako bi dobili platu. Najčešće za poslove za koje se i nisu školovali. Od te plate ne mogu da se izdržavaju, pa žive u neuslovima zajedno sa roditeljima…Niko ih nije vaspitavao da budu samostalni, samo da je državni posao jedini „pravi“ posao. Tako samo raste broj članova u strankama, ne i BDP.

S druge strane, oni koji jesu započeli biznis, nemaju zvezdu vodilju. U vezi toga kolike su im mesečne obaveze prema državi, prema radnicima, koliko ih košta dobit. Da stvar bude gora, niko ih nije podučavao osnovnom bontonu i ponašanju prema radnicima, već ko je šta poneo od kućnog (ne)vaspitanja. Privatnici u želji za brzom zaradom, marginalizuju potrebe radnika. Skraćuju godišnje odmore na 10 radnih dana, isplaćuju minimalac. Zabušavaju na prekovremenim satima. Radnici čekaju platu, jer gazda mora na letovanje sa porodicom. Zovu dobavljači, nezadovoljni jer se obaveze ne plaćaju u predviđenim rokovima. Od banaka se uzimaju krediti za automobile već na samom početku poslovanja, ne čeka se realna zarada kako bi se procenile mogućnosti …Čak se mnogi ljute što banka traži minimum godinu dana od početka obavljanja delatnosti.

U svemu tome EU se trudi nekakvim fondovima da pomogne srpskom preduzetniku. Al avaj, stvari su ovde u korenu postavljene naopačke. EU, ako već hoće da pomogne, neka pošalje nekog novog Arčibalda Rajsa. Možda ga čujemo ovaj put.

Autorka teksta: Maja Đorđević

Autor fotografije: nepoznat, preuzeto sa interneta