Pun mesec. Znam da ni noćas nemaspavanja. Obasjava mi sobu i sija u mojimočima dovoljno jako da ne da snu da se probije i smiri uzburkane misli koje mi
trče kroz glavu. Savest! Da li je ovo što me toliko muči griža savesti? Da li moj promašen emotivni život mora činiti da i neko drugi pati zbog toga? Ili je to
sujeta? Sujeta što nisam prva? Zvanično prva i jedina, nezvanično, deseta ili ko zna koja! Ili kako bi rekli, sve jedno prva ili druga, kad nisam jedina!

Znam da verujem u nemoguće! Isto takoznam da ne znam šta mi se desilo! Imastvari za koje kažemo da nikada nećemo učiniti! Kada god osudimo nekoga za neki postupak to nam se i vrati, da vidimo kako to izgleda, jer ne možemo osuđivati nekoga, a da sami kroz to nismo prošli.
Reč „nikada“ ne postoji u životu. Ni za šta ne možemo biti sigurni da nikada ne bismo to uradili ili da se nama to nikada ne može desiti! To „nikada“ se tako slatko nasmeje i kaže „Videćemo“ a onda sačeka pravi trenutak i samo se pojavi da pokaže da nisi u pravu i da nikada ne postoji!

Zašto osuđujemo postupke drugih? Zaštouvek komentarišemo nečije postupke i kada je jedan postupak loš, onda više nema nazad, taj koji je pogrešio biva obeležen za čitav život, okarakterisan kao loš i kao neko ko nikada više ništa dobrone može uraditi. Ko smo mi da osuđujemo tuđe postupke, ako kroz iste nismo prošli i sami? Ne ide to tako! Da li je svaki greh učinjen iz ljubavi opravdan? Da li je svaka ljubav koja je različita i nije po pravilima mase grešna?

Rekla sam nikada! Nikada se to meni ne bi moglo dogoditi! Gledala sam ljude oko sebe i komentarisala, ja ovo nikada ne bih uradila! Osuđivala njihove postupke, a ni jednog trenutka se nisam zapitala šta bi bilo da se meni tako nešto dogodi! Delila sam ljude na dobre i loše i loši nikada nisu mogli postati dobri, jer nisu imali taj gen dobrote u sebi, a dobri nikada ne bi mogli da urade nešto loše. Recimo da sam živela okruženje, a ne sebe. Vodila se stereotipom koji je većina smatrala dobrim i lošim, jer to tako treba ili ne treba.

Sada sam zbunjena, ne znam da li pripadam dobrima ili lošima, jer „nikad“ mi se obilo o glavu. Upravo živim to nikada! Živim svesna da će masa sve to osuditi, a možda i neće? Borim se sa sobom i svojom savesti. I opet ponavljam u sebi, da li je ljubav greh i da li je svaki greh koji je učinjen iz ljubavi opravdan? Ubija me to pitanje! Hoću da pobegnem a ne mogu, bežim a ustvari trčim u mestu i ne gledam ni unazad, a ne mogu da pogledam ni unapred, stojim u mestu zatvorenih očiju. Crnilo me je progutalo.

Oduvek sam znala kako da se ponašam, imala sam svu slobodu ovog sveta i niko me ni u čemu nije ograničavao. Ograničavala sam sama sebe jer sam znala šta je ispravno, a šta ne. Uvek sam gledala kako bi bilo meni da mi se tako nešto desi, kako bih se ja osećala. A onda sam se promenila. Život me je promenio. Samoća me je promenila. Pogrešni izbori su me promenili. Postala sam drugačija. Ali opet sam imala neke svoje stavove i mislila sam da se to nikada neće promeniti.

Znam i sada dok ovo pišem, već ću biti osuđena, unepred, ali mi nije bitno više. Bila sam spremna da stojim i na stubu srama i da trpim sve bičeve osuda koji se previjaju preko mojih leđa i prave rane koje ne zarastaju i koje te obeleže za čitav život zarad ove ljubavi! Zarad njega! Zarad svega što se desilo i što smo imali! Imali smo sve a ustvari nismo imali ništa! Bila sam prva u nekom posebnom svetu, a poslednja u stvarnosti! Prva je neka druga! Zvanično prva! Prva i jedina, sve ostale su samo njena bleda kopija, zrno prašine koje ona jednim pokretom ruke počisti. Jer je ona prva! Ona je ta, sve ostale su niko! Ljubav nije sebičluk. Ali kada nekoga voliš ne možeš srce da podeliš. Ne možeš ni da podneseš da taj koga voliš deli svoju ljubav na tebe i neku drugu. A onda shvatiš da si ti ta neka druga i da je stvarnost i njegov ceo svet ustvari ona, a ne ti. Ti si beg od stvarnosti! Ti ne možeš ništa da očekuješ! Ti nemaš pravo ništa da očekuješ. Ti si samo prolazna i posebna, posebna u tom trenutku. Njegovo utočište od stvarnog života. Stvarnost mu je ona. Ja to neću, neću da budem beg od stvarnosti, hoću da budem baš ta stvarnost, ma koliko ona crna i teška bila! Ovo me ubija, razdire, proganja. Znam, nisam ni ja u situacijida budem beskompromisna. Ali mi žene smo čudne. Zbog ljubavi rušimo sve zidove. Spremne smo na sve zarad nje. Kada volimo ne razmišljamo! Idemo glavom kroz zid i ne mislimo na posledice. Muškarci to ne rade! Na kraju ostanemo uvek izigrane. Igramo otvorenih karata, a oni uvek imaju keca u rukavu i na kraju ko tu gubi? Pa mi! Naravno! Muškarci nikada iz nekih „grešnih“ priča ne izađu obeleženi, žigosani, a mi žene nosimo žutu traku oko ruke ceo život, kao dasmo najveći zločinci i najgore osobe bez imalo morala. Da, tako je na žalost. To je stvarnost.

A ja sam i pored svega toga što znam bilaspremna da stanem uz tebe i sve istrpim. Ti nisi! Jer ko danas zarad ljubavi gubi sve drugo!? Samo budale rekla bih. Oakve budale kao što sam ja!

Tekst: Ana Blažić

foto: peđa f.