Ви сте овде
Насловна > Друштво > PIŠEMO I ČITAMO IZ SEBE

PIŠEMO I ČITAMO IZ SEBE

Zbirku priča „Danas sam bila u našoj kući“ Tatjane Janković objavila Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“ iz Kragujevca. Za priče iz navedene zbirke elokventna Kragujevčanka, pisac i biblotekar, dobila je nagradu časopisa „Priča“ 2015. godine. Osim knjige „Danas sam bila u našoj kući“, Tatjana Janković je autor kratke proze „Priča Babinog sina“ („Filip Višnjić“, 2008) po kojoj je na Radio Beogradu snimljena i emitovana drama. Priče su izazvale pozitivne komentare čitalaca i kritičara, a programi predstavljanja su pravi praznici za poštovaoce pisane reči.

(na fotografiji Tatjana Janković)

Može li pisac izbeći zamku autobiografskog u pripovedanju?

– Ne može, onako kako ni čitalac ne može da izbegne učitavanje samog sebe u ono što čita. Posebno ako pod autobiografskim činiocem podrazumevamo, ne samo događaje iz sopstvenog života, već i lični doživljaj. Pisanje u mnogo čemu liči na sanjanje – u snu se uvek nalazite u prostorima koji su već viđeni izvan sna. San govori jezikom slika koje su snevaču poznate iz svesnog života. Tako i pisac može da započne priču o nekom drugom, ali neizbežno, u procesu pisanja, stiže do samog sebe, do ličnog, a to je ono što priči i daje autentičnost. Niko, ni pisac ni čitalac, ne treba da beži od autobiografskog, jer pišemo iz sebe i čitamo iz sebe. Ukoliko to činimo izvan sebe, iz nekog drugog, izaći ćemo iz knjige sa osećanjem praznine. Izostaće osećaj oplemenjenosti, zbog kojeg i pišemo i čitamo.

O zbirci se i kritika i čitaoci izražavaju pohvalno. Oprečna su zapažanja da li ste kao pripovedač prema svojim likovima nežna ili si(u) rova. Ko je u pravu?

– Smatrati da je onaj ko piše surov, nežan ili ma šta drugo prema svojim likovima znači misliti o likovima kao o marionetama, o objektima, a o samom pisanju kao o konstruisanju. Likovi su jednostavno takvi kakvi jesu. Moj odnos prema njima je, tokom pisanja, bio pre svega iskren i otvoren, kao prema ravnima sebi. Na jednoj promociji su me pitali u vezi sa jednim likom da li on stvarno postoji. Da li imate osećaj da on postoji? U odgovoru na to pitanje leži i odgovor na prethodno.

Smatrate li neosnovanim odvajanje savremenih priča na muške i ženske?

– Kad je autor ženskog pola, gotovo nikad ne izostane pitanje vezano za sintagme “žensko pismo”, “žensko pero” i sl. Svako etiketiranje, kategorisanje na osnovu roda, pola, uzrasta, geografske dužine i širine nosi u sebi sužavanje vidika. Može biti interesantno kada je u pitanju antologijski izbor, kao što bi, recimo, bila zanimljiva antologija priča o mačkama ili antologija dominikanske poezije, ali čitavu savremenu književnost deliti na mušku i žensku potpuno je besmisleno. Šta, uostalom, ako pisac u neko doba promeni pol? Da li je on, pre te promene, pisao “muški” ili “ženski”?

Za mesec dana knjiga je promovisana u četiri biblioteke. Kao bibliotekar, kakve utiske nosite?

– Promocije su bile onde gde su me pozvali i, naravno, u biblioteci u kojoj radim, a koja je i izdavač moje knjige. Kao bibliotekar, u svakoj biblioteci se osećam kao kod kuće. Drago mi je što, idući za svojom knjigom (na neki način i ispred nje), imam priliku da bliže upoznam kolege i prostor u kojem oni rade. Naravno, tu uvek dođe i do dragocene razmene iskustva, posebno sa onima koji su angažovani na istim poslovima kao ja. Kao neko ko organizuje i vodi književne programe i promocije mogu da kažem da je daleko lakše biti u ulozi gosta nego u ulozi domaćina. Organizator pozove publiku putem e-mail liste, preko medija, napravi plakate, ponegde se još uvek šalju čak i klasične pozivnice, i opet strepi kakav će biti odziv, što je – pokazala je praksa – tek u manjoj meri pokazatelj afirmisanosti i popularnosti gosta. Izostanak publike je opšti problem, koji ukazuje na mnogo šta – od toga da treba nešto menjati u samoj koncepciji programa do toga da treba inicirati promene u samom društvu i odnosu države prema kulturi.

Ostavite odgovor

Top