Hraniteljstvo je privremeni oblik zaštite dece bez roditeljaskog staranja. Svrha hraniteljastva je jeste obezbeđivanje adekvatnog porodičnog okruženja u kome će ono rasti, razvijati se, vaspitavati, obrazovati, osposobljavati za samostalan život prateći svoje potencijale, odnosno imati iste šanse kao deca koja odrastaju sa svojim roditeljima. Ovaj oblik zaštite traje dok se steknu uslovi da se ne razreši krizna situacija u biološkoj porodici i dete vrati u nju, ili  dok se dete, tj. mlada osoba emancipuje, odnosno osposobi  za samostalni život ili se proceni da je potrebna neka druga mera zaštite.

Prema Porodičnom zakonu na  hraniteljstvu  može biti dete bez roditeljskog staranja, kao i ako je dete pod roditeljskim staranjem ali ima smetnje u psiho-fizičkom razvoju ili poremećaje u ponašanju.

Dete bez roditeljskog staranja je:

-dete čiji su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište,

-čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti,

-dete čiji roditelji još nisu stekli poslovnu sposobnost,

-dete čiji su roditelji lišeni prava na podizanje i vaspitavanje deteta,

-dete čiji se roditelji ne staraju o detetu ili se staraju na neodgovarajući način

-dete koje nema žive roditelje

Ukoliko su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava, ili prava na čuvanje, podizanje I vaspitanje deteta, dete ostaje na do eventualnog vraćanja roditeljskog prava ili do primene druge mere zbrinjavanja deteta u skladu sa zakonom. Neadekvatno staranje o detetu i odsustvo staranja predstavljaju grubo zanemarivanje dužnosti roditelja.

Siromaštvo nikada nije jedini razlog zbog kojeg se deca smeštaju u hraniteljsku porodicu. Nedostatak sredstava za život i teška materijalna situacija nije razlog za izmeštanje  deteta iz biološke porodice. Dete se izmešta uvek bog neke dublje i kompleksnije porodične patologije. Najveći broj dece na hraniteljstvu su žrtve nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja. Gotovo  nikada se deca ne izmeštaju iz bioloških porodica zbog jednog razloga, već zbog višestruke ugroženosti.

Neadekvatna roditeljska briga se ne javlja izolovano. Ona je u vezi sa  nizom drugih faktora rizika, kao što su siromaštvo, istorija porodičnog i partnerskog nasilja, sklonosti ka kriminogenom ponašanju, nizak obrazovni nivo, različite disfunkcionalnosti u ličnosti roditelja (mentalne bolesti, adiktivno ponašanje-zavisnost od droge, alkohola, kockanja, intelektualna ometenost). Faktori rizika na nivou porodice su porodični konflikti, nasilje, bračni problemi.  Moguće je da na ne/brigu o deci utiče odsustvo podrške i adekvatnog pristupa institucijama koje pružaju zdravstvene, obrazovne i socijalne usluge. Što je veći broj faktora rizika išto su intenzivnije izraženi, veća je verovatnoća da će se ispoljiti kroz teškoće na emocionalnom planu ili na planu ponašanja i deteta i roditelja.

Odluku o smeštaju deteta na hraniteljstvo donosi mesno nadležan Centar za socijalni rad kroz procenu individualnih karakteristika deteta i njegovoih razvojnih pootreba, kao i procenu uslova u kojima živi i stepena ugroženosti zbog porodičnih prilika.

I dete se pita: Ukoliko je reč o smeštaju deteta kalendarskog uzrasta od 10 godina potrebno je da tokom postupka smeštaja ono izrazi svoju volju, odnosno da da saglasnost za smeštaj u hraniteljsku porodicu.

Siblinzi tj. braća i sestre se pri smeštaju u hraniteljsku porodicu obično ne razdvajaju.  Ukoliko postoji mogućnost za zasnivanje srodničkog hraniteljstva  deca se  prvenstveno smeštaju u srodničke hraniteljske porodice – kod babe, dede, ujaka,tetke,  strica…

Najbolja opcija je da deca ne kidaju veze sa srodnicima i da budu smešteni kod njih ako postoji volja tj. motivacija za bavljenjem srodničkim hraniteljstvom  uz uslov da srodnici poseduju hraniteljske kompetencije.

Stručnjaci koji se bave socijalnom zaštitom, kao i oni koji se bave razvojem dece- lekari, psiholozi, pedagozi itd., govore  da je za dete uvek bolje da živi u porodici nego u instituciji, pa u situaciji da   biološka porodica nije u mogućnosti da pruži negu, bezbednost, zadovoljenje potreba i ostvarivanje prava deteta, najbolja alternativa je hraniteljska porodica. Ovakav pristup temelji se na  istraživanjima koja su dkazala da se kod beba koje žive u instituciji, nemaju kontinuiranu pažnju jedne odrasle osobe, ne uspostavljaju  emotivnu vezu i emotivnu razmenu, javlja  poremećaj afektivne vezanosti. Ove bebe proizvodnje visok nivoa hormona stresa koji može blokirati rast moždanih ćelija, koji za posledicu ima  teškoće u  razvoju govora, jezika i socijalnog funkcionisanja.

Izazovi hraniteljstva najbolje se prepoznaju kada do izražaja dođu specifičnosti koje deca bez roditeljskog staranja imaju.  Ipak, zajedničko za svu decu na hraniteljastvu je da u svom iskustvu imaju gubitak  i da su preživela traumu. Izazovi hraniteljstva je u verovanju u dete, posvećenosti i postizanju rezultata I zaceljivanju rana na duši deteta.

Autor teksta:Slavica Đurić Pavlović

fotografije (dečak na mediteranu):Peđa Filipović

medijski sadržaj broj:10

Naziv projekta:Vratimo osmeh deci bez roditeljskog staranja

Glavni i odgovorni urednik:Predrag Filipović

Nosilac projekta:Medijska kuća I FM Topola, portal NOVINicE