George Khan, kojeg u filmu “East is East” glumi Om Puri, je verovatno reprezentativni primer patrijarhalnog oca porodice dvadesetog veka.
Radnja se dešava sedamdesetih. George je napustivši svoju prvu ženu, emigrirao iz Pakistana u Englesku. Oženio belkinju sa kojom ima sedmoro dece. Njegove nevolje traju dugo, ali kulminiraju kad najstariji sin stasa za ženidbu.
Deca, koja su ceo cvoj život provela udaljena hiljadama kilometara od Pakistana, uopšte ne vole očeve stroge manire. Ne žele ugovorene brakove, odbijaju da nose narodnu nošnju, generalno odbijaju način života koji zagovara muslimanska zajednica. Do te mere su buntovni da čak ne vole ni pakistansku nacionalnu kuhinju.
George je rastrzan već godinama. Oseća se neprihvaćenim u obe porodice. “Njegovi” nikad nisu preboleli to što je oženjen belkinjom, dok ga “njeni” ne vole jer je imigrant. Dođoš. Još iz poptuno drugačijeg sveta i druge veroispovesti. Preplavljen je osećajem da mora da dokazuje kako nije napustio “svoje”, a sa druge strane i da je dostojan života u Engleskoj.
Iako film prezentuje probleme asimilacije manjine, George je univerzalna figura oca. Baš na njegovom primeru vidi se da svi imamo iste želje i razmišljanja o potomstvu, nevezano za nacionalni i verski identitet. Do te mere opsesivan u želji da obezbedi decu, ne primećuje da je iz straha za njihovu budućnost postao despot. Ne primećuje ni sopstveno licemerstvo i da im nameće principe koje ni sam nije ispoštovao.
Ali George je mogao da ima iste probleme i da se preselio iz manje sredine u veću. Ili da je različitog socijalnog statusa u odnosu na druge. Ili prosto zato što je odrastao u drugačijem vremenu od svoje dece, pa generacijski jaz i nova moda, neminovno stvaraju sukobe. Drugačija kultura u kojoj je živeo je naravno pozamašan teg, na sve ostalo.
Ne bih da vam kvarim doživljaj filma. Zrači toplinom i više je nego vredan gledanja. Verodostojan je, sa scenariom pisanim iz pera čoveka koji je sve to proživeo. Vama ostavljam da odgledate, ako želite naravno, a ja bih se nadovezala na drugu temu.
Postoji nešto što „bode oči“, a to je drugačije licemerstvo u odnosu na ono od kojeg pati George.
Britanci, koji su vekovima bili kolonijalisti sada se zgražavaju nad primitivizmom doseljenika koji su tu iz egzistencijalnih razloga. Ili prosto zato što žele da žive po svojim principima, a ne po ustanovljenim normama od pre pamtiveka, pa misle da će im zapad pružiti utočište. S druge strane, britanske kolonije ukinute su tek u dvadestom veku. I ne samo njihove, ali su oni prikazani u filmu pa o njima pišem. Vrlo civilizovano su proglašavali tuđe teritorije svojim. A da nisu bili ugroženi na bilo koji način. Koristili prirodna bogatstva, porobljavali stnovništvo, neretko silovali žene. Odbacivali decu, čak i kad je odnos sa ženom bio romantičan, iz prostog razloga jer su smatrali da je nedoličan.
Primitivizam možda nije ono što mislimo da jeste. Ne ogleda se u načinu oblačenja. Nije strašno ni ako prstima jedete. Monika Beluči je jednom prilikom izjavila da nikad ne bi mogla da živi u Hollywood-u jer tamo niko ne jede prstima, samim tim ne umeju da uživaju u hrani. Zaključak je da ne umeju da uživaju ni u životu. Primitivizam se ne ogleda ni u trenutnim životnim uslovima jednog čoveka.
Možda je najveći primitivizam imperijalizam. Želja za nečim što je tuđe. Izrabljivanje. Želja za isticanjem razlike u odnosu na drugog čoveka.
Ne tako davno, jedan čovek je pridobio mase ubeđujući ih da su superiorna rasa.
Danas, neki drugačiji moguli, na istom principu, prodaju uz veliku maržu svoje etikete. Na istom principu u smislu podilaženja primitivnoj želji da istaknemo razliku u odnosu na drugog čoveka.
A razlike nema. Želje su nam iste. Da živimo u miru i blagostanju i da tako odemo. U uverenju da će naša deca imati to isto. Mir i blagostanje.
Autorka teksta: Maja Đorđević
Autor fotografije: nepoznat, preuzeto sa interneta