Ви сте овде
Насловна > Друштво > Ulaganje duše u kulturu Mladenovca

Ulaganje duše u kulturu Mladenovca

Za nju sam čula odavno. Poznajem je duže no ona mene, ali, tako je sa svakim bibliotekarom koji se i prema veoma mladom “knjiškom moljcu” ophodi brižno i sa poštovanjem. Ona je pisala, režirala drame, vodila školu glume, čitalačke klubove, organizovala takmičenja i činila još mnogo toga za kulturu i obrazovanje u našem gradu. Verujem da će nam njena energija i entuzijazam potrajati još mnogo godina.

Upoznajte Jasminu Čabrilo, profesorku srpskog jezika i književnosti, bibliotekara, spisateljicu, vrednu, pozitivnu i nasmejanu ženu, značajnog kulturnog radnika grada Mladenovca.

Poštovana Jasmina, svoj radni vek započeli ste kao profesor srpskog jezika u jednoj srednjoj školi. Šta Vas je odvelo iz prosvete i kuda?

– Nikada nisam mislila da ću biti profesor. Kao student sam pisala za “Prosvetni pregled”, “Poljoindustriju” (list Poljoprivrednog kombinata, Beograd), Radio Mladenovac. Pripremala sam se za novinara u oblasti kulture i obrazovanja. Jedan projekat Kulturno- prosvetne zajednice Srbije, “Sredstva informisanja u Srbiji”, odveo me je u druge vode, na specifičan način. Naime, tadašnji sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Veroljub Pavlović, osnivač šabačkog pozorišta i veliki kulturni radnik, mnogo je voleo šah i, naravno, poznavao Gorana Čabrila, perspektivnog intermajstora sa kojim sam planirala budućnost. Rekao mi je da je život šahiste drugačiji i da takvog čoveka moram mnogo da volim i podržavam, inače je bolje da ga odmah ostavim. Shvatila sam da kao novinar ne mogu da izgradim zdravu i normalnu porodicu sa šahistom koji mnogo putuje po svetu i zaposlila se u Sopotu kao profesor srpskog jezika i književnosti. A onda sam zavolela taj posao i ljude sa kojima sam radila. Da je moja škola bila u Mladenovcu, iz nje nikada ne bih otišla. Devedesetih, sa dva mala deteta i autobusima koji se kvare, putovanje je bilo naporno i neizvesno. Zato sam prešla u Biblioteku, na mesto stručnog saradnika za kulturno-obrazovni rad. Rad u školi dao mi je nebrojene mogućnosti rada na tom poslu.

Bili ste autor velikog broja projekata. Navedite nam najdraže.

– Najdraži mi je “Hajde da čitamo zajedno”, projekat koji traje već 20 godina. Prvi projekat koji sam u Biblioteci samostalno osmislila i ostvarila, u saradnji sa Predškolskom ustanovom “Jelica Obradović” i svim osnovnim školama, živi već godinama. On je pohvaljen od mnogih stranih bibliotečkih zajednica i primenjivan u celom Beogradu. Prva generacija koja je prošla taj projekat danas ima 26, 27 godina. Odatle i pravi odnos prema biblioteci kao mestu gde se osećamo prijatno.

Na koji način se najdelotvornije ljudi malog mesta, kao što je naše, motivišu da unaprede ličnu kulturu i kulturu mesta u kom žive?

– Upravo sam Vam objasnila koji je put najbolji – formirati čitaoce, gledaoce pozorišnih predstava, slušaoce koncerata. Kad odrastu, veštački se na to navikavaju, čak i kad žele. To je najduži mogući put, ali i najprirodniji. Projekat “Atrijum Fontana” sa decom i mladima je ostvaren pod sloganom – “Mladenovac ima nas”! Dakle, formiramo ih kao ljude koji aktivno i odgovorno učestvuju u kulturnom životu.

Mislite li da je sredina adekvatno odgovorila na Vaš rad? Ume li Mladenovac da ceni entuzijaste?

– Na moju veliku sreću – DA. Svi poštuju pravi rad i entuzijazam i pomažu koliko mogu. Bez toga se ne može, samo morate uveriti ljude da je vaše znanje realno, a vaše namere iskrene i prave. Onda vam pomažu. To su dokazali svi naši projekti, a naročito “Atrijum Fontana”. Čak su i majstori radili besplatno da nam pomognu, a da ne govorim o kubanskom vajaru, Rafaelu Konsuegri, koji je poklonio svoju skulpturu gledajući mlade koji zajednički rade.

Zamislite da sam odrasla osoba koja nikada nije volela knjigu. Pokušajte da me motivišete da korigujem način života.

– To bi bio ozbiljan izazov, ali bih ga prihvatila. Čovekova potreba za lepim je prirodna. Novac, kome danas mnogi streme je sredstvo da se dođe do uživanja. Ali, se to može ostvariti na mnogo različitih načina. Ponudila bih im da pročitaju neku dobru knjigu, pogledaju pozorišnu predstavu, slušaju dobru muziku i sami se uvere da ih to čini ispunjenim.

Kada se osvrnete na svoj dosadašnji život, da li mislite da ste nešto mogli uraditi drugačije?

– Naravno, mnogo toga bih uradila bolje i drugačije, ali, sa ovim životnim iskustvom. Vremenom stičete znanja i veštine koje ranije niste imali. To vas čini sigurnijim u sebe i svoje odluke, ali je sticanje tih znanja neprocenjivo. Pošto sam mnoge projekte radila pionirski nisam imala oslonac u iskustvu. Danas bi mi bilo mnogo lakše.

Imate veliko iskustvo iz oblasti kulture i obrazovanja i mogućnost da vidite “širu sliku”. Kako biste opisali navike današnjeg društva i ocenili sistem vrednosti uz koji živimo danas?

– Jasno je na civilizacijskom nivou da je ovo vreme propadanja svih tekovina 20. veka. Čovek je unapredio prevozna sredstva i sredstva komunikacije da omogući brži protok informacija i komunikaciju među ljudima, a nikada nije bio usamljeniji. Svi znaju šta je dobro, ali je malo onih koji se tih pravila pridržavaju. Ide se lakšim putem u želji da se dođe do pravog cilja, što je neizvodljivo. Za sve što zaista vredi potrebno je mnogo rada i strpljenja. To se najbolje vidi u roditeljstvu, nikada deca nisu bila prepuštenija sama sebi, a najviše ih roditelji štite od drugih. Kada zaštitite svoje dete od sopstvenog nezadovoljstva, nepotrebnih svađa i vređanja, nepoštovanja roditelja i institucija: vrtića, škole, policije – dobićete mnogo mirniju decu spremnu da poštuju vas. I to je pravi početak.

Danas, posle mnogo godina aktivnog rada sa ljudima, da li ste stekli kakvu životnu mudrost koju želite podeliti sa nama?

– Andrićevu mudrost želim da podelim sa vama – Svi pravi životi su teški i lepi.

autorka:Katarina Đurić Pešić

Ostavite odgovor

Top