Radoje Domanović predstavlja jednu od ključnih ličnosti srpske i jugoslovenske književnosti na prelazu iz 19. u 20. veka. Nije dočekao starost. Umro je u 35. godini, životnoj dobi kad se obično kreće sa stvaralaštvom. Međutim, kod Domanovića se to stvaralaštvo iskazalo daleko ranije. Njegovo britko pero je odlika jednog kočopernog Šumadinca i predstavlja opštedruštveni bunt. U svojim satirama nije štedeo nikog, prikazao je surovu stvarnost jedne balkanske države koja je formalno želela da bude deo moderne Evrope, a društveno je nastojala da ostane oličenje korupcije raspadajućeg Osmanskog carstva.

Ovsište je danas, zahvaljujući ovom velikanu mesto koje ima važno mesto za eventualne posetioce ljubitelje satire i beskompromisne pisane reči. On je rođen 1873. godine i pripadao je porodici koja je predstavljala građansku klasu u nastajanju, upravo onu koja je trebalo da uobličava moderno društvo u tadašnjoj Srbiji. Ali, nevoljan da pravi kompromise, intelektualac koji nije želeo da odstupa od svog integriteta stečenog na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao profesor srpskog jezika doživljavao je turbulentan život. Lomili su ga, selili ga po Srbiji, ali im je uzvraćao ubojitim perom ostavljajući budućim naraštajima sliku jednog društva nevoljnog da se menja, društva koje je očigledno bilo u raskoraku sa težnjama elite da ga uvede u red evropskih i modernih.

Ostaje pitanje – da li je Domanović sagoreo u svojoj nestrpljivosti? Ako imamo u vidu da je 80% stanovništva živelo na selu na ivici egzistencije, onda je jasno da se Srbija početkom HH veka nalazila na počecima stvaranja jednog suštinski građanskog, demokratskog društva i kapitalističke privrede. Zato su i društveno- politički prevrati tog vremena bili burni i ispunjeni uobičajeno nerealnim očekivanjima.

I tako je ubojiti protivnik režima Aleksandra Obrenovića reagovao posle Majskog prevrata i dolaska novog režima koji je učinio korake u pravcu stvaranja građanske demokratije u Srbiji. Ali, očekivanja su bila prevelika. Domanović pokreće list „Stradiju“, ali se ubrzo razočarava i prepusta sudbini. Svestan svih slabosti srpskog društva i države, Domanović je ličio na suštu suprotnost Skerlićevom životnom optimizmu. Sagoreo je u prepuštenosti 1908. godine. Međutim, i čitav vek posle njegove smrti nije shvaćen kako je u svojim satirama možda priželjkivao prikazujući sumornu sliku stvarnosti. Marginalizovan za života, posle smrti je darivan lovorikama. Kao da je društvo nemirne savesti htelo da mu se post mortem oduži. Ali, ni do danas ono nije izašlo iz začaranog kruga političke i ideološke ograničenosti. Domanovićeva satira je prihvatana selektivno i kroz izvlačenje konteksta iz celokupnosti i sveobuhvatnosti na koju je ukazivao. I nije samo on. Ukazao je i Arčibald Rajs. Ali badava. Srbi nisu hteli da pogledaju sebi u oči.

Zato danas Domanovićevo stvaralaštvo predstavlja prvorazredni istorijski izvor. On nije zato samo deo istorije srpske književnosti, štaviše s pravom možemo svrstati satire Radoja Domanovića u dragocenu građu za izučavanje srpskog društva s početka 20. veka. Zapravo, on je za istoričare društva i ideja najbolji pokazatelj položaja intelektualca od integriteta u jednom društvu koje je odlikovala rastrzanost između zahteva modernosti i naslaga melanholične prošlosti.

tekst: profesor Dejan Đurić