Večeras smo je opet pominjali. Nju, moju majku.

Dokle mi sećanje dopire, pamtim da je u kući nedostajalo svega. Osim ljubavi za nas, decu. A i tu je u iskazivanju otac bio konkretniji, sposobniji da bez ustručavanja pomiluje, pomazi, uputi reč pažnje, utehe. Majka, nekako uzdržana, naizgled hladna. Ljubav je iskazivala delima. A to znači, po ciči zimi prva ustajala, da založi vatru da deca ustanu u toplo, da spremi doručak, da se na put ne ide praznog stomaka. U seljačkoj kući, gde se mnogo i teško radilo, gde je merilo uspeha bilo biti prvi na vrsti, najbrže lopatati, nesvesno je potisnula ulogu domaćice, kućanice. A pored njega, večito željnog kupovine zemlje i obnove mehanizacije nije je mogla ni razvijati.
Jednog proleća 5 ili 6 godina mi bilo, vodila me kod lekara u Pančevo. Tu od svog brata dobije neke novce. I pusto žensko, prvi put se osmeli da, bez pitanja kupi 12 plavih, plekanih tanjira. U stvari, znala je da ne treba da pita, isprečilo bi se sto drugih stvari. Koliko li je bila potiskivana želja da za slavu ima komplet istih tanjira? Otac se najstrašnije ljutio. Branila se ćutanjem. Znala je da ljutnja ne može do veka. Jedna mala pobeda je osvojena. Bez puno slavljenja, likovanja. Čini se ponovo se uvukla u svoju čauru. Iz koje je sve videla, sve osećala i bez prozivke i bez mnogo reči reagovala na pravi način.

Te godine zima je bila posebno hladna. Sneg napadao do pojasa, na minus 15 održao se danima. Grip nije popuštao. Uput za bolnicu. Držim je za ruku.
-Znaš, ako u knjizi bude okrenut moj list, nemojte ga preskakati. Ne bih da mučim ni sebe ni vas.
-Daj, kevo, šta pričas, nema o tome ni govora. Par infuzija i ideš kući.
Sutradan me zove doktorka.
-Dođite, jak infarkt je bio, reanimirali smo je, ali je slaba.
Došli smo sve troje. Gleda nas. Suza u oku. I teško izgovoreno :
-Neka su me vratili, da vas još jednom vidim. Sada mogu… Čuvajte Đuru…

Toga dana okamenio se jedan deo mene. Nikad više mi pesma nije bila tako vesela, ni smeh tako spontan i zvonak. A plavi plekani tanjiri? Neki se pogubili, neki okrnjeni, olupani, al’ ipak pretekli sve ove godine. Svako od nas poneo u svoj novi život po neki komad, kao najdraže relikvije… Kao simbol njenog malog prkosa i male pobede…

Večeras Zora kaže:
-Nisam verovala da će mi toliko nedostajati.
Verujem da je čula. Blagi povetarac donosi osveženje…

Autor teksta: Jovan Vinčić
Fotografija: Peđa Filipović