Vi ste ovde
Naslovna > Naše priče > U prošlom životu htela sam da budem lekar

U prošlom životu htela sam da budem lekar

Nema bežanja, ne odustajem.

Piše: Maja Đorđević

Fotografija: Youtube screenshot

Humanista i altruista sam. Što bi rekla Cakana iz „Otvorenih vrata“ zvuči kao da sam Dalaj Lama.

Upisala sam medicinski fakultet.

Sećam se polaganja jednog „pero lakog“ ispita koje se zove Medicinska sociologija. Postoji i Socijalna medicina, ali ona ide nešto kasnije i ozbiljniji je ispit. Interna šala na fakultetu je bila da je pitanje trenutka kada će nam uvesti Medicinski solfeđo.

Beše u toj skripti dosta nekih definicija za učenje. Najviše me nerviralo to što ispada da jedino sociologija proučava stvari celishodno, ima holistički pristup, a sve ostale društvene nauke parcijalno , iz svog ugla. Krenem da odgovaram, a profesor me prekida.

„Znate, kolegenice, ja sam to sintetisao iz više knjiga, pa se nametnuo možda stav da smo mi sociolozi najpametniji. Nije namerno i nisam to hteo da kažem.“

Preznojim se jer shvatim da odgovaram, a da nisam ni svesna da frkćem. Ima da padnem ispit koji je boza, zbog stava. Međutim, krenem ja da napadam te definicije i pitam ga zašto nismo na vežbama učili kako da saopštimo pacijentu neke loše vesti. Kaže, predložio sam ja da fakultet kupi kameru i da snimamo, pri čemu bi jedan student glumio pacijenta a drugi lekara. Ali rekli su mi da fakultet nema para za to.

Nema, nema. Znam. Vidim tapacirali su ceo dekanat, postavili su postavili su Nisalove aluminijumske oglasne table, ali nemaju za kameru.

To je u medicini najteži deo, pored postavljanja prave dijagnoze. Kako da na ljudski način saopštite nekom loše vesti, uz to da se ne unosite previše. Da vas nauče da napravite distancu. Jer pacijenata ima mnogo, sve sa teškim pričama.

Nakon tri godine posmatranja kako je medicina jedan veliki biznis. Kako se prepisuju lekovi, ne po stepenu neželjnih efekata, već u zavisnosti od toga koja farmaceutska kuća nudi više. Ne samo novaca, vec i oragnizciju slanja lekara na seminare u neke egzotične zemlje, digoh ruke. Da bi našli humanistu među lekarima, morate da krenete kao Diogen, s fenjerom u ruci, pa ako nađete, našli ste. Srećno vam bilo!

U mom komšiluku je živeo lekar specijalista opšte prakse. Bio je jedan baš od tih što svećom nađete. Najbolji dijagnostičar ikad. Sećam se da su stalno dolazili da ga pitaju koješta. Za svako crveno grlo.

Jednom se javio njegov sin na telefon i pita ga:

„Tata, šta da kažem, jesi li tu?”

“Sad jesam, somino!!!“

Pomislila sam, ako ništa drugo barem neću kući da nosim laboratorijske nalaze za ceo komšiluk i rodbinu. Barem neću ljudima saopštavati loše vesti. Barem neću da se krijem kad neko zove telefonom.

I tako, nakon mnogo pređenih kilometara, nakon raznih kurseva, obuka, sticanja praktičnog znanja i završavanja visoke strukovne škole za računovodstvo i reviziju, stigoh među računovođe.

Da vam kažem iskreno, među mojom rodbinom sve sam go preduzetnik. A i među prijateljima. Imam više predatih PEP obrazaca za njih nego za klijente. Ako neko dođe iz poreske i krene da proverava za koga predajem poreske prijave, a kome naplaćujem, biće kuku-lele.

To mi je tetka, ona je obveznik godišnjeg poreza na dohodak građana, kako da joj naplatim?

To mi je brat od ujaka. Mnogo ga volim. Zato što je zasnovao porodicu, bavi se privatnim poslom, a svi smo mislili da ce završiti u crnoj hronici jer je bio mnogo besan. Poštujem ga zbog toga, kako da mu naplatim?

To mi je mnogo dobra dugarica, ima salon. I sve joj lošije ide jer joj oni koji otvaraju nove salone , a nemaju pojma da rade, sa niskim cenama ubiše posao. Kako da joj naplatim?

A saopštavanje iznosa poreza za plaćanje!? E, dok nisam naučila kako, stvarno mi je trebala kamera i kolega za vežbu. Jer od tog besa, može samo da vas sačuva Teslin zaštitni omotač.

A telefon kad zvoni, zamolim mlađeg brata da se javi i kažem mu:

„Reci da nisam tu, van sebe sam, javiću se kad se vratim!!!“

Zaključak?

Izjavljujem, nakon dužeg razmišljanja, da ja neću zbog stanja u struci da upisujem neki treći fakultet.

Nema bežanja, ne odustajem.

Ne zato što ne mogu, ne zato što imam 40 godina, već zato što neću da dozvolim da neki ljudi svojim radom omalovažavaju određenu struku. Svejedno da li se bave računovodstvom ili donošenjem zakona. Hoću svojim načinom rada i zalaganjem da budem taj računovođa koji se nađe svećom.

Ostavite odgovor

Top