Ви сте овде
Насловна > Занимљивости > ШУМАДИЈА У ЈЕСЕЊЕ ДАНЕ…

ШУМАДИЈА У ЈЕСЕЊЕ ДАНЕ…

jesenjidani

Јездим Шумадијом ових дана и посматрам како се заодева жуто-црвеним нијансама јесени. Појавиле су се свиленкасте магле у равницама око река које теку мирније и тише… Утихнула су поља и замукле шуме и још само сунце весели поорана поља.Летина је у амбарима и подрумима. Спрема се дуга зимска тишина. Шумадија, постојбина, завичај, корени, понос, мајка, детињство, небо, поље и река. Ко год и како год њоме пролазио не може да не види да је Бог када је њу даривао био дарежљив и благородан. Све је дао што је дати могао! Плодне равнице са рекама које им снагу дају,планинске висове заогрнуте густм шумама, дрво и и лист и цвет и плод. Та и таква лепота не мора се волети али се мора поштовати ма ко си и ма одакле долазио. Или у њој рођен био… Па је не дао Бог заборавио. Ишао сам светом и посматрао земље и људе и не видех ништа слично њеној лепоти у којој уистину има и помало неке необичне туге. Ваљада као и усвакој великој лепоти…

Спуштам се са Рудника путем ка Тополи, пролазим поред нејлепших српских воћњака и винограда. Грожђе што је сунце у себе ухватло већ шапуће у бачвама храстовим, воће се разасуло широм света. И Опленац, брдо високо таман колико и Ловћен. Пењем се мирно и полако газећи пут поплочан каменим коцкама. И на врху Храм, белег од камена, светионик међу звездама, путоказ добронамернима… Ту је понос и храброст, ту су историја и еп, ту је храброст и лепота, ту је колевка сваке наше слободе. И Вожд и Ослободилац и Ујединитељ и Краљ Дечак. Ту нам је и почетак и крај само првог видимо, другог слутимо… Ту је и оно што Бог хтеде и оно што ми чинисмо и право и криво… И што је могло и што је морало…

Она Србија што је Вожд створи корен од три крака је имала на коме су стабло и крошња чврсто стајали… Један крак је била Монархија, један Црква и један традиција и обичаји… Први сасекоше у Марсеју скоро сасвим, друга два сасецаше од Другог светског рата па до данас. И ниједан се несасуши сасвим, помало се буде. Тако нас ветрови не одуваше… Док се спуштам са Опленца мислим о Краљу Дечаку, Краљу Мученику а хладан ветар ми удара у лице. Добро је. Ако сретнем кога познатог мислиће да ми је ветар сузе на лице нанео. А није. Краљ је, но нећу да признам… Срамота је то на оваквом месту…

Оставите одговор

Top