Ви сте овде
Насловна > Занимљивости > Колумна > Жељково Сокаче > Сличице из Страгара…

Сличице из Страгара…

stragarМогао бих да се окушам и у новинарству. Шта би ми фалило,данас свако ради свашта па због чега ја не бих написао једну кратку колумну.Ја врло често запишем неки детаљ из својих дечачких дана и баш ових дана налетим на део када сам са друштвом ишао у нашу фабрику Азбест-Стргари да крадем самолепљиве сличице.Прерада папира је радила пуном паром.

Стотине радника Страгара и околине су зарађивале у тој фабрици своје парче хлеба. А ми школарци чим стигне камион а ми са оне стране од фудалског игралишта па преко борове шуме и кроз жицу да крадемо сличице. Мене чувари никада нису ухватили на делу, али било је и оних који су похватани. По пуштању на слободу причали нам како су их затварали у некакав затвор. Ма јес само што није тако, још ће да испадне да су и мучени као мали Радоица. Сада после толико година често прођем поред наше фабрике и питам се шта се то десило. Свако има неку своју причу. Мени лично тема фабрике Азбест увек је била чудна. Нема ту шта много да се прича и филозофира.Ја бих то упоредио са делом Пркосне песме Добрице Ерића Руље бивших људи убица и гоља чопори робота и других монструма палацају на твоје воћњаке и поља и на моју белу кућу поред друма око које као најлепше одиве цветају липе, јабуке и шљиве. Те руље и ти монструми сјатише се на ону нашу јадну фабрику као на некакву лешину па је черупаше данима, месецима,годинама. Исисаше из ње и последњу кап зноја коју су годинама остављали наши дедови и очеви у нади да ће и нама нешто у аманет оставити.Ето оставише нам само сећања на једно давно Срећно време. Ко би нама у то време купио самолепљиве сличице, стрипове и разно разне дечије радости.. Некада рано ујутру чујем улицом кораке гумених чизама и цурула.То мора да су радници који иду на посао или се враћају са посла, устанем и погледам кроз прозор. Ништа се не види, само магла долином Сребрнице. А та маглуштина се ево до дана данашњег никако не разилази.


(Из збирке “Сећања”)

stragar2А по причи много старијих први телевизор је далеке 1967 стигао у село. Причали ми да се у породицу Недељкови 1969 окупило цело село али и комшије из Старог села Маслошева да гледају пренос спуста на Месец. Било је кажу више од педесет људи у дворишту Недељковића на клупама а телевизор ПАЦИФИК ЕИ- НИШ изнет на прозор…

Прошло је много година од тада док га ми нисмо купили.

У то време је било незамисливо да се после смрти неког члана породице пуста телевизор.Обични је то трајало годину дана после смрти неког од укућана. Године 1980 нашу кућу је задесила велика трагедија.

У саобраћајној несрећи ја сам остао без стрица Петра,најмлађег сина моје бабе Борке и деде Милисава.

Имао је једва 26.година.

Ја се те трагедије готово и не сећам, једва нечега као кроз маглу.

Телевизор се у нашој кући није укључивао годинама.

Свако вече сам око седам сати са сестрама ишао код Недељковића да гледам цртани. Знам да сам седео увек на прагу улазних врата у спаваћу собу. Био сам миран све док траје цртани а потом би настао хаос. Старији су се окупљали да гледају дневник али док сам ја у соби било је јако тешко било шта чути.

Па смири се мало..стално ми је викао покојни деда Добривоје. Како смо ми били мирни док си ти гледао цртани.

Ма какви, никада нису успели да ме смире,увек је неко морао да ме врати кући. Имали су они керамичке плочице у соби а на пар плочица су били исцртани некакви детаљи, ловаца, зеца,патки, фазана. Е морао сам ја кад год сам отишао да скачем преко кревета и столица и да покушавам тог зеца и све те животињице да истерам из плочице.Сећам се да су ме једном уплаканог и замотаног у амбасадор ћебе вратили кући.

Могуће је чак да сам и батине добијао због тих плочица.

А наш телевизор је чекао када ће бити укључен.

Док је био искључен из струје ја сам га стално чачкао.

Црвено дугме и оне точкиће ( бираче канала) сам ја вероватно и покварио и пре него што смо га укључили.

Ја се не сећам када смо га укључили али знам да и када смо то урадили није дуго радио.

И то кратко време што је радио знам да нас је намучио,ма стално су му испадали они дугмићи и чим испадну одмах почне да шушти.Сећам се да ме прст палац болео од силног стезања тог бирача канала.Стављали смо и дрвце шибице али ни то није дуго функционисало. Долазио после неки мајстор,знам да је било уочи дочека неке Нове Године али није успео да га поправи. Тако је прошла деценија без гледања телевизијског програма.

Тек почетком деведесетих а после годишњице смрти моје бабе (нане) у нашу кућу је стигао нови телевизор. Самсунг у боји са даљинским…

Дал од страха или Бога драгог питај чега ја нисам био у кући када га је отац укључио.Стајао сам напољу и гледао га кроз прозор……

Оставите одговор

Top