Vi ste ovde
Naslovna > Stari postovi > Sličice iz Stragara…

Sličice iz Stragara…

Eto meni poziva od urednika Topoljačkih Novinica da pripremam priču za novi broj. To valjda znači da su zadovoljni mojim pokušajem da se dokažem u novinarstvu.Ja se nađoh u neobranom grožđu.Šta da pišem i o čemu? Možda je najbolje da se osvrnem na godinu iza sebe. Evo na izmaku je 2016-ta. Gde sam bio” nigde” i šta sam radio “ništa” Ipak kada se malo bolje zamislim pa i nije baš tako. O čemu bi seljak nego o poljoprivredi.Cela godina u znaku poljoprivrede i strepnje od nevremena. Fabrika pod vedrim nebom radi 365 dana u godini. Evo baš ovih dana u punom jeku ljudi vuku stajsko đubre, hrane voće u nadi da će im se ono odužiti naredne godine. Bogami ima tu i tamo i još po koji kazan koji peče rakiju. Kazandžije se okreću pored furuna grejući se i čekajući da se ispeče krompir. Sretoh jednu baku na pijaci u našim Stragarima,iznela jaja i sir da proda.Kaže ona meni “ E dala bih tri zime za jedno leto” Zbog čega, upitah je ja, pa nije zimi nama seljacima toliko loše…” E živ bio pa video, doćićeš u moje godine”.. Možda je baba u pravu, ali ko će nama udesiti.

Pa letos smo kukali na vrućinu.Ono do duše kada smo na njivama mi tu vrućinu i ne osetimo.Celo leto u baliranju sena, žetvi,berbi voća i malo malo čuješ nekoga kako kaže “ Kad će zima da se slatko odmorimo” Opet čim zima dođe a mi “ Kad će leto pa neka je i vrelo” Pričao je meni pokojni deda kako je seljak sada gospodin, pa ja, čim je teško, a ja se setim njega i njegovih reči…. “ Ovde na Vrapčem brdu smo noćivali ( deda i otac) Kad upeče zvezda a mi u Glavicu Masloševačku da sečemo pruće za vezivanje žita. Ovde, i pokaza mi rukom, “ Tu smo noćivali,pod ovom kruškom, kako bi pre zore počeli žetvu dok još Sunce ne izgreje da nam se žito ne kruni.Deda seče a otac vezuje, dlanovi skoro pa krvavi od pruća.. .Slušao sam ga netrepnuvši,kao i mnoge druge priče koje mi je pričao. Pa eto, zato i kažem sada, čim je teško ja se setim njega i njegovih priča pa opljunem u dlanove. Ove godine na žalost za kombajne i nije imalo mnogo posla,sve je manje naroda i sve više neobrađene zemlje. Pune su nam bandere umrlica. Mnogo sam ja puta pričao da nam je sada džaba i dobra infrastruktura. Ko će koračati našim drumovima? Ali neka, treba se boriti,mora se boriti. Pa moramo se nadati i verovati da će biti boljih dana. Pa zar nije tako? Ko smo zapravo mi ako ne budemo imali veru? Naučen sam da je sve od Boga. Eto, ja u to verujem čak i kada je to naizgled loše. Udari neko nevreme letos pa iseče svu voćku. Lopatom smo mogli grad da sakupljamo. Ne mogosmo ni jednu jedinu šljivu da prodamo, ko imaše žito rod mu se prepolovi. I ponovo ogreja Sunce. Šljive se sakupiše pa u kazan, žita bi koliko bi, ali mi i dalje ostasmo radnici u fabrici pod vedrim nebom.

Pa ponovo ja kažem kako sam naučen.” Neka smo mi živi i zdravi, biće svega” I od goreg ima gore, Bogu hvala. Polako ispraćamo još jednu godinu,ko bi rekao kako brzo prođe. Čekamo najradosniji praznik… Božić će ponovo okupiti porodicu za jedan sto. Naša Šumadija će utonuti u san pokrivena belim jorganom,a kao nikada u godini miris tamjana će ispuniti naše domove. O, kako je samo lep Božić u našoj Šumadiji.. A dok ovo čitate blizu su materice i oci … Vezivaće se majke,bake,tetke,strine,ujne. Vezivaće se očevi,dedovi,stričevi,ujaci. Pa eto, ja Vam od Srca želim Srećne Božićne praznike.

Želim Vam puno zdravlja i berićetnu sledeću godinu. Hajde, da sledeća godina bude u znaku plača novorođenih beba,jer verujte mi, to je jedino što će vratiti život našoj Šumadiji.


(Iz zbirke “ Sećanja”)

Često se u mojim “ Sećanjima” pominje mandrac. Ja slobodno mou da ga proglasim zaštitnim znakom svog detinjstva. Na mandracu sam se i rodio,i to baš ovde, kod kuće u ovoj našoj brduljini. Kada bih pisao opširno pa mogao bih roman da napišem o mandracu. Pomenuću samo par onih najlepših trenutaka kojih se sećam . Hajde sedite mirni evo smoki (reče majka) To nam je bilo dovoljno da zauzmemo ja i sestre svoja mesta i čekamo poslasticu. Ova fotografija baš i ne može to slikovito opisati jer je naj starija sestra uvek sedela u sredini i ona je držala kesicu smokija ili nekog slatkiša dok smo se mi služili. Nikada nisu otvorene tri poslastice odjednom,već jedna po jedna.

Tačan razlog ni dan danas ne znam ali mogu da predpostavim. I sada vidim sebe kako se valjam po njemu i teram moju NANU da mi šašoli noge..(meni je to značilo- masirati stopala) Jedino mi je na njemu smetalo boc-boc .. “ Ih te ponjave pa ko ih izmisli da mi bockaju dete, saće Nana to da skloni pa će da ti priča priču i šašoli nogice”…

visina kreveta je bila idealna za oca, da kada sedne ispruži noge na pod. To je bio jasan poziv za mene da igra điha-điha može da počne. Điha điha četir noge, sve četiri krute, điha điha mi idemo na daleke pute. Sedlo mi je od marame uzda od kanapa a bič mi je od očeva prebijena štapa… Ajde opet tata, ajde opet điha điha … Kasnije kada sam odrastao shvatio sam da je Zmaj tu pesmu ispevao da bi nama deci bilo lepo a roditeljima kako bude. Ma naj prostije rečeno taj mandrac mi je bio i koliba i dvor.. Ma bio sam na njemu i kapetan broda, i Robin Hud, i Hajduk i trgovac i vuk i zec i ko zna šta sve još. Valjda sam ga zbog svega toga i zapamtio.. Kada me nema, zna se ispod mandraca sam. Kada dođu neki gosti a ja se postidim ja samo podignem ponjavu i zavučem se ispod. A ispod je počinjao neki novi Svet, Svet moga ranog detinjstva

 

Tekst i foto: Željko Stevanović

Ostavite odgovor

Top