Ви сте овде
Насловна > Занимљивости > Колумна > Жељково Сокаче > Сличице из Страгара…

Сличице из Страгара…

Ето мени позива од уредника Топољачких Новиница да припремам причу за нови број. То ваљда значи да су задовољни мојим покушајем да се докажем у новинарству.Ја се нађох у необраном грожђу.Шта да пишем и о чему? Можда је најбоље да се осврнем на годину иза себе. Ево на измаку је 2016-та. Где сам био” нигде” и шта сам радио “ништа” Ипак када се мало боље замислим па и није баш тако. О чему би сељак него о пољопривреди.Цела година у знаку пољопривреде и стрепње од невремена. Фабрика под ведрим небом ради 365 дана у години. Ево баш ових дана у пуном јеку људи вуку стајско ђубре, хране воће у нади да ће им се оно одужити наредне године. Богами има ту и тамо и још по који казан који пече ракију. Казанџије се окрећу поред фуруна грејући се и чекајући да се испече кромпир. Сретох једну баку на пијаци у нашим Страгарима,изнела јаја и сир да прода.Каже она мени “ Е дала бих три зиме за једно лето” Због чега, упитах је ја, па није зими нама сељацима толико лоше…” Е жив био па видео, доћићеш у моје године”.. Можда је баба у праву, али ко ће нама удесити.

Па летос смо кукали на врућину.Оно до душе када смо на њивама ми ту врућину и не осетимо.Цело лето у балирању сена, жетви,берби воћа и мало мало чујеш некога како каже “ Кад ће зима да се слатко одморимо” Опет чим зима дође а ми “ Кад ће лето па нека је и врело” Причао је мени покојни деда како је сељак сада господин, па ја, чим је тешко, а ја се сетим њега и његових речи…. “ Овде на Врапчем брду смо ноћивали ( деда и отац) Кад упече звезда а ми у Главицу Маслошевачку да сечемо пруће за везивање жита. Овде, и показа ми руком, “ Ту смо ноћивали,под овом крушком, како би пре зоре почели жетву док још Сунце не изгреје да нам се жито не круни.Деда сече а отац везује, дланови скоро па крвави од прућа.. .Слушао сам га нетрепнувши,као и многе друге приче које ми је причао. Па ето, зато и кажем сада, чим је тешко ја се сетим њега и његових прича па опљунем у дланове. Ове године на жалост за комбајне и није имало много посла,све је мање народа и све више необрађене земље. Пуне су нам бандере умрлица. Много сам ја пута причао да нам је сада џаба и добра инфраструктура. Ко ће корачати нашим друмовима? Али нека, треба се борити,мора се борити. Па морамо се надати и веровати да ће бити бољих дана. Па зар није тако? Ко смо заправо ми ако не будемо имали веру? Научен сам да је све од Бога. Ето, ја у то верујем чак и када је то наизглед лоше. Удари неко невреме летос па исече сву воћку. Лопатом смо могли град да сакупљамо. Не могосмо ни једну једину шљиву да продамо, ко имаше жито род му се преполови. И поново огреја Сунце. Шљиве се сакупише па у казан, жита би колико би, али ми и даље остасмо радници у фабрици под ведрим небом.

Па поново ја кажем како сам научен.” Нека смо ми живи и здрави, биће свега” И од горег има горе, Богу хвала. Полако испраћамо још једну годину,ко би рекао како брзо прође. Чекамо најрадоснији празник… Божић ће поново окупити породицу за један сто. Наша Шумадија ће утонути у сан покривена белим јорганом,а као никада у години мирис тамјана ће испунити наше домове. О, како је само леп Божић у нашој Шумадији.. А док ово читате близу су материце и оци … Везиваће се мајке,баке,тетке,стрине,ујне. Везиваће се очеви,дедови,стричеви,ујаци. Па ето, ја Вам од Срца желим Срећне Божићне празнике.

Желим Вам пуно здравља и берићетну следећу годину. Хајде, да следећа година буде у знаку плача новорођених беба,јер верујте ми, то је једино што ће вратити живот нашој Шумадији.


(Из збирке “ Сећања”)

Често се у мојим “ Сећањима” помиње мандрац. Ја слободно моу да га прогласим заштитним знаком свог детињства. На мандрацу сам се и родио,и то баш овде, код куће у овој нашој брдуљини. Када бих писао опширно па могао бих роман да напишем о мандрацу. Поменућу само пар оних најлепших тренутака којих се сећам . Хајде седите мирни ево смоки (рече мајка) То нам је било довољно да заузмемо ја и сестре своја места и чекамо посластицу. Ова фотографија баш и не може то сликовито описати јер је нај старија сестра увек седела у средини и она је држала кесицу смокија или неког слаткиша док смо се ми служили. Никада нису отворене три посластице одједном,већ једна по једна.

Тачан разлог ни дан данас не знам али могу да предпоставим. И сада видим себе како се ваљам по њему и терам моју НАНУ да ми шашоли ноге..(мени је то значило- масирати стопала) Једино ми је на њему сметало боц-боц .. “ Их те поњаве па ко их измисли да ми боцкају дете, саће Нана то да склони па ће да ти прича причу и шашоли ногице”…

висина кревета је била идеална за оца, да када седне испружи ноге на под. То је био јасан позив за мене да игра ђиха-ђиха може да почне. Ђиха ђиха четир ноге, све четири круте, ђиха ђиха ми идемо на далеке путе. Седло ми је од мараме узда од канапа а бич ми је од очева пребијена штапа… Ајде опет тата, ајде опет ђиха ђиха … Касније када сам одрастао схватио сам да је Змај ту песму испевао да би нама деци било лепо а родитељима како буде. Ма нај простије речено тај мандрац ми је био и колиба и двор.. Ма био сам на њему и капетан брода, и Робин Худ, и Хајдук и трговац и вук и зец и ко зна шта све још. Ваљда сам га због свега тога и запамтио.. Када ме нема, зна се испод мандраца сам. Када дођу неки гости а ја се постидим ја само подигнем поњаву и завучем се испод. А испод је почињао неки нови Свет, Свет мога раног детињства

 

Текст и фото: Жељко Стевановић

Оставите одговор

Top