Ви сте овде
Насловна > Uncategorized > САТИРА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА КАО СЛИКА ДРУШТВЕНЕ СТВАРНОСТИ

САТИРА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА КАО СЛИКА ДРУШТВЕНЕ СТВАРНОСТИ

Радоје Домановић представља једну од кључних личности српске и југословенске књижевности на прелазу из 19. у 20. века. Није дочекао старост. Умро је у 35. години, животној доби кад се обично креће са стваралаштвом. Међутим, код Домановића се то стваралаштво исказало далеко раније. Његово бритко перо је одлика једног кочоперног Шумадинца и представља општедруштвени бунт. У својим сатирама није штедео никог, приказао је сурову стварност једне балканске државе која је формално желела да буде део модерне Европе, а друштвено је настојала да остане оличење корупције распадајућег Османског царства.

Овсиште је данас, захваљујући овом великану место које има важно место за евентуалне посетиоце љубитеље сатире и бескомпромисне писане речи. Он је рођен 1873. године и припадао је породици која је представљала грађанску класу у настајању, управо ону која је требало да уобличава модерно друштво у тадашњој Србији. Али, невољан да прави компромисе, интелектуалац који није желео да одступа од свог интегритета стеченог на Филозофском факултету у Београду, као професор српског језика доживљавао је турбулентан живот. Ломили су га, селили га по Србији, али им је узвраћао убојитим пером остављајући будућим нараштајима слику једног друштва невољног да се мења, друштва које је очигледно било у раскораку са тежњама елите да га уведе у ред европских и модерних.

Остаје питање – да ли је Домановић сагорео у својој нестрпљивости? Ако имамо у виду да је 80% становништва живело на селу на ивици егзистенције, онда је јасно да се Србија почетком ХХ века налазила на почецима стварања једног суштински грађанског, демократског друштва и капиталистичке привреде. Зато су и друштвено- политички преврати тог времена били бурни и испуњени уобичајено нереалним очекивањима.

И тако је убојити противник режима Александра Обреновића реаговао после Мајског преврата и доласка новог режима који је учинио кораке у правцу стварања грађанске демократије у Србији. Али, очекивања су била превелика. Домановић покреће лист „Страдију“, али се убрзо разочарава и препуста судбини. Свестан свих слабости српског друштва и државе, Домановић је личио на сушту супротност Скерлићевом животном оптимизму. Сагорео је у препуштености 1908. године. Међутим, и читав век после његове смрти није схваћен како је у својим сатирама можда прижељкивао приказујући суморну слику стварности. Маргинализован за живота, после смрти је дариван ловорикама. Као да је друштво немирне савести хтело да му се post mortem одужи. Али, ни до данас оно није изашло из зачараног круга политичке и идеолошке ограничености. Домановићева сатира је прихватана селективно и кроз извлачење контекста из целокупности и свеобухватности на коју је указивао. И није само он. Указао је и Арчибалд Рајс. Али бадава. Срби нису хтели да погледају себи у очи.

Зато данас Домановићево стваралаштво представља прворазредни историјски извор. Он није зато само део историје српске књижевности, штавише с правом можемо сврстати сатире Радоја Домановића у драгоцену грађу за изучавање српског друштва с почетка 20. века. Заправо, он је за историчаре друштва и идеја најбољи показатељ положаја интелектуалца од интегритета у једном друштву које је одликовала растрзаност између захтева модерности и наслага меланхоличне прошлости.

 

текст: професор Дејан Ђурић

Оставите одговор

Top