Ви сте овде
Насловна > Занимљивости > Пун Месец

Пун Месец

Пун месец. Знам да ни ноћас немаспавања. Обасјава ми собу и сија у мојимочима довољно јако да не да сну да се пробије и смири узбуркане мисли које ми
трче кроз главу. Савест! Да ли је ово што ме толико мучи грижа савести? Да ли мој промашен емотивни живот мора чинити да и неко други пати због тога? Или је то
сујета? Сујета што нисам прва? Званично прва и једина, незванично, десета или ко зна која! Или како би рекли, све једно прва или друга, кад нисам једина!

Знам да верујем у немогуће! Исто такознам да не знам шта ми се десило! Имаствари за које кажемо да никада нећемо учинити! Када год осудимо некога за неки поступак то нам се и врати, да видимо како то изгледа, јер не можемо осуђивати некога, а да сами кроз то нисмо прошли.
Реч „никада“ не постоји у животу. Ни за шта не можемо бити сигурни да никада не бисмо то урадили или да се нама то никада не може десити! То „никада“ се тако слатко насмеје и каже „Видећемо“ а онда сачека прави тренутак и само се појави да покаже да ниси у праву и да никада не постоји!

Зашто осуђујемо поступке других? Заштоувек коментаришемо нечије поступке и када је један поступак лош, онда више нема назад, тај који је погрешио бива обележен за читав живот, окарактерисан као лош и као неко ко никада више ништа доброне може урадити. Ко смо ми да осуђујемо туђе поступке, ако кроз исте нисмо прошли и сами? Не иде то тако! Да ли је сваки грех учињен из љубави оправдан? Да ли је свака љубав која је различита и није по правилима масе грешна?

Рекла сам никада! Никада се то мени не би могло догодити! Гледала сам људе око себе и коментарисала, ја ово никада не бих урадила! Осуђивала њихове поступке, а ни једног тренутка се нисам запитала шта би било да се мени тако нешто догоди! Делила сам људе на добре и лоше и лоши никада нису могли постати добри, јер нису имали тај ген доброте у себи, а добри никада не би могли да ураде нешто лоше. Рецимо да сам живела окружење, а не себе. Водила се стереотипом који је већина сматрала добрим и лошим, јер то тако треба или не треба.

Сада сам збуњена, не знам да ли припадам добрима или лошима, јер „никад“ ми се обило о главу. Управо живим то никада! Живим свесна да ће маса све то осудити, а можда и неће? Борим се са собом и својом савести. И опет понављам у себи, да ли је љубав грех и да ли је сваки грех који је учињен из љубави оправдан? Убија ме то питање! Хоћу да побегнем а не могу, бежим а уствари трчим у месту и не гледам ни уназад, а не могу да погледам ни унапред, стојим у месту затворених очију. Црнило ме је прогутало.

Одувек сам знала како да се понашам, имала сам сву слободу овог света и нико ме ни у чему није ограничавао. Ограничавала сам сама себе јер сам знала шта је исправно, а шта не. Увек сам гледала како би било мени да ми се тако нешто деси, како бих се ја осећала. А онда сам се променила. Живот ме је променио. Самоћа ме је променила. Погрешни избори су ме променили. Постала сам другачија. Али опет сам имала неке своје ставове и мислила сам да се то никада неће променити.

Знам и сада док ово пишем, већ ћу бити осуђена, унепред, али ми није битно више. Била сам спремна да стојим и на стубу срама и да трпим све бичеве осуда који се превијају преко мојих леђа и праве ране које не зарастају и које те обележе за читав живот зарад ове љубави! Зарад њега! Зарад свега што се десило и што смо имали! Имали смо све а уствари нисмо имали ништа! Била сам прва у неком посебном свету, а последња у стварности! Прва је нека друга! Званично прва! Прва и једина, све остале су само њена бледа копија, зрно прашине које она једним покретом руке почисти. Јер је она прва! Она је та, све остале су нико! Љубав није себичлук. Али када некога волиш не можеш срце да поделиш. Не можеш ни да поднесеш да тај кога волиш дели своју љубав на тебе и неку другу. А онда схватиш да си ти та нека друга и да је стварност и његов цео свет уствари она, а не ти. Ти си бег од стварности! Ти не можеш ништа да очекујеш! Ти немаш право ништа да очекујеш. Ти си само пролазна и посебна, посебна у том тренутку. Његово уточиште од стварног живота. Стварност му је она. Ја то нећу, нећу да будем бег од стварности, хоћу да будем баш та стварност, ма колико она црна и тешка била! Ово ме убија, раздире, прогања. Знам, нисам ни ја у ситуацијида будем бескомпромисна. Али ми жене смо чудне. Због љубави рушимо све зидове. Спремне смо на све зарад ње. Када волимо не размишљамо! Идемо главом кроз зид и не мислимо на последице. Мушкарци то не раде! На крају останемо увек изигране. Играмо отворених карата, а они увек имају кеца у рукаву и на крају ко ту губи? Па ми! Наравно! Мушкарци никада из неких „грешних“ прича не изађу обележени, жигосани, а ми жене носимо жуту траку око руке цео живот, као дасмо највећи злочинци и најгоре особе без имало морала. Да, тако је на жалост. То је стварност.

А ја сам и поред свега тога што знам биласпремна да станем уз тебе и све истрпим. Ти ниси! Јер ко данас зарад љубави губи све друго!? Само будале рекла бих. Оакве будале као што сам ја!

Текст: Ана Блажић

фото: пеђа ф.

Оставите одговор

Top