Vi ste ovde
Naslovna > Društvo > Pečenica u supermarketu

Pečenica u supermarketu

Nedeljno jutro obično provodim na Banjičkoj pijaci ili u supermarketu. Nekad svratim na oba mesta. Pod uslovom da ne pretovarim torbu na pijaci.

Šarene pijačne tezge ovako u kasno leto i početak jeseni bi svakako odnele pobedu, ako bih birala gde mi je lepše. Imam omiljenu radnju sa mekikama. Onako, kao da ih je moja baka pravila. Jedem ih više jer me na prvi zalogaj vrate u detinjstvo. Sa nekim malo starijim, “prevrelim” sirom i svežim paradajzom. U istom nizu nalazi se mala burekdžinica. Prave najbolju pitu sa višnjom. Ali zbog dobrog glasa za nju već mora baš da se porani, jer nestane brzo. Mangupi od taksista je “dignu” već do 7, pola 8. Valjda ponesu kad završe treću smenu kući. Od njih sam čula gde se nalazi.

Posle pijace dolazi na red supermarket. Radi 24h/7, mada bih ja upucala ikog ko uđe posle 21.00h. I ti ljudi imaju dušu. I porodicu. I njima je vikend. Nalazi se tik ispred moje zgrade.

Elem, ležerno nedeljno jutro u supermarketu.

Pored dve vage sa sličicama voća i povrća je kao na pokretnoj traci. Red ljudi koji postavlja kese, klikće na sliku i prepušta vagu sledećem kupcu. Redovi su slični kod rashladnih vitrina sa delikatesima, sirevima, na mesari. Naravno i pored tople vitrine sa gotovim jelima.

Muzika sa razglasa je evergrin. Baš prija.

Na kasi male pekmeze pitaju “Mama, kad ćemo da dođemo na red! Još koliko?!”. Ima standardno i onih što vrište jer nisu dobili to što su hteli. I one dečurlije što se odsutno, bez galame i graje voze u kolicima.

Među odraslim mušterijama su oni što stoje prvi u redu, pa par minuta gledaju šta bi, kao da stoje ispred kućnog frižidera. Tih par minuta ljudima što čekaju iza deluju kao par svetlosnih godina. Deluju i prodavcu što čeka da ih usluži. Nekad se smiluju pa kažu da slobodno izabere sledeći. Dok oni smisle.

Zatim zabrinuti za sastojke, što prevrću ambalažu da vide koji kancerogeni element sadrži namirnica i da li je dovoljno zdrava.

I oni što obavljaju važne telefonske razgovore, tako da cela prodavnica čuje ugovaranje posla ili popodnevne sedeljke.

Odjednom svi čujemo svađu.

-Nisi ti vlasnica prodavnice, znaš! Ti si samo šef!! Ovi ljudi nisu tvoji robovi, nego radnici!! Šta ti misliš, ko si?! I što tebe to zanima!

Ženu koja viče ne vidim. Samo pomenutu šeficu kako od jedne kase prolazi pored rafova i noseći dve vakumirane pečenice veličine lakta ide ka mesari. Zbunjeni smo. Ne znamo mi, koji smo se zatekli u zadnjem delu, o čemu se radi? Šefica tu nailazi na jednog sredovečnog muškarca i kaže mu da ide za svojom prijateljicom. On je gleda izgubljeno. Kao da ne razume baš najbolje šta mu priča. Na kraju ipak kreće ka izlazu.

Prilazim kasi. Ispred mene je bračni par sa detetom, a opet ispred njih jedna bakica.

-Šta se desilo?

-Pokušala je da ukrade.

-Žena koja je podigla glas na šeficu?! Kako? Ona je htela da ukrade, a viče na nju?

-hahaha ..pa, da..krenula je da napada, kad je šefica shvatila o čemu se radi i prišla da joj oduzme pečenice..

-Ne verujem, umesto da je srećna što nije zvala policiju, da gleda da pobegne, ona još viče na nju?

-Ma zna ona da policiju ne zovu ako se ukrade roba do vrednosti od 5 hiljada dinara. Zato i viče. Mislim da je sad možda prag i veći.

– Znači svi možemo po korpu, da preračunamo šta košta i pravac izlaz…ako je do 5 hiljada? A s obzirom na to koliko nam kao narodu duguju budžovani koji su vlasnici supermarketa….bez griže savesti…

-Ipak mi i dalje nije jasno čemu vika i dreka…

-“Svi što gube se ljute, to je poznata stvar…” ..hahhaha

-E, to je već tačno. Verovatno je to u pitanju…hahaha

Izlazim i razmišljam..čekaj, 5 hiljada po prodavnici, 5 hiljada dnevno, mesečno…ne razumem….kako znaju koji pojedinac je napravio tih 5 hiljada ako ga ne prijavljuju u svakom pokušaju krađe….

Ostavite odgovor

Top