Ви сте овде
Насловна > Занимљивости > ПАНИКА НОШЕНА ЈАСЕНИЦОM

ПАНИКА НОШЕНА ЈАСЕНИЦОM

ЈУГОВАЊЕ (свакодневни експеримент којим се доказује да је Шумадија округла)

Живим у Аранђеловцу. Радим у Лапову. Путујем свакодневно сопственим превозом. Шездесет и пет километара у једном смеру. Имам под точковима довољно километара који ме квалификују за овај експеримент. У теорији, путања није кружница, али верујте поднаслову. Пракса показује да ће оглед бити успешан.

Једног трена кренеш на посао са првим петловима, одлучна да покориш свет и спремна да организујеш најбоље књижевно вече у историји библиотекарства, а следећег затекнеш себе у Јасеници. Југића у Јасеници. И Јасеницу у југићу. Како год.

Уронила сам у петнаесто мајско јутро 2014. потпуно необавештена. Грип ме је претходних дана приковао за кревет и наравно да, сва устрептала од повишене температуре, нисам пратила вести на телевизији.

Радница на пумпи ме је упозорила на ситуацију на мојој редовној маршрути кроз град, па сам из Аранђеловца кренула поред „Књаза“. Вода је преливала преко мостића, оранице са десне стране пута у Бањи и Крћевцу су биле поплављене, а ја сам грабила даље. На задњем седишту труцкале су књиге о Првом светском рату. Мисли су ми се ројиле око бајонета Јеротија Павловића и већ сам распоређивала столице у читаоници, као да под точковима немам хиљаде километара. Као да уместо мозга имам пихтије.

Док сам кочила на кривини у Жабарима и пребацивала у нижи степен преноса, спазила сам неку фрку са десне стране, ватрогасно возило, шта ли… Наталинци су дремали добро натопљени кишом. Нигде никог.

И сасвим полако, без шизофене музике која најављује пропаст, преда мном се створила вода. Велика вода. Прогутала је улицу која је водила у Сараново. Пошто није било барикада, полиције, цивилне заштите (да л сам очекивала и новинаре у седам ујутру), наставила сам даље, наивно процењујући да југић има својсва подморнице. Када је мутна вода запљуснула точкове, а затим и хаубу и успорила мој замах, схватила сам да је враг однео шалу. Срећом, наиђох на асфалт. Преплашена, паркирала сам се с десне стране и искључила мотор.

Најпре сам, наравно, запалила цигарету, а упаљач ми је подрхтавао у руци, зграбила мобилни телефон и изашла из аута. Киша је падала све јаче док сам покушавала да укуцам број телефона свог супруга. Када се јавио, зацвилела сам да зове све надлежне службе да ме извуку одавде. Рекао ми је да се смирим, да покушам да покренем ауто, мада је скептично напоменуо да су мале шансе за то и да наставим даље, кад сам већ несмотрено стигла дотле. Док сам га слушала, шетала сам узнемирена , наквашена цигарета жалосно се димила, као да испушта сигнале за помоћ. А онда је видик преда мном пукао и пожелела сам да се земља отвори и прогута ме. Али, земље није било, а ни пута. Свуда, докле је мој поглед досезао, само вода. Мутна, побеснела Јасеница. Када сам спазила, на пушкомет даље, да запљускује кров белог комбија, ноге су ми се одсекле. Овога пута сам већ јецала у слушалицу. Запалила сам још једну, обрисала сузе и сва стакла на југићу (блузом коју сам планирала да обучем на књижевној вечери), села за волан и доказала себи да ипак верујем у Бога.

Наравно, није долазило у обзир да наставим даље. Морала сам да се вратим, да поново кренем кроз набујалу воду која је запосела све око мене. Југо је забректао после дугог покушаја. Једва сам успела да га окренем јер сам дрхтала. Мој страх се враћао кући кроз набујалу Јасеницу која је стигла до рисова мојих чизама, прогутала музички уређај и очијукала са мењачем.

Југић је милео и стењао, а ја сам, потпуно бесмислено, раменима гурала напред, немоћна да сагледам шта ће се десити ако се мотор угаси и вода ме однесе. Где?

И не, нисам мислила на породицу и да сам им потребна и како је лепо живети. Само сам грчевито стезала волан, несвесна да управљам (не знам ни да ли сам) и бодрила свој ауто да издржи до асфалта који је био читаву галаксију удаљен од моје панике ношене Јасеницом.

Са десне стране сам угледала двојицу мештана у рибарским чизмама. И да су хтели, нису могли да ми помогну. Не знам да ли су ме гледали као очајницу, гуску или авантуристкињу.

Асфалт. Неверица. Олакшање. Бујица суза која ми се слива низ образе. Трећа цигарета. У четвртој друмом. Не смањујем ни при сусрету са булдожером на задатку у Жабарима. Запањени возач ми се склања са пута. Топола. Јављам се на посао. Потпуно несвесна неминовности проглашења ванредне ситуације, отказујем књижевно вече. Четврта цигарета. Успаничено проверавам да ли су књиге о Великом рату суве. Аранђеловац. Надобудно се смејем опрезним возачима који урањају у баруштине око „Извора“. У четвртој улећем у своје двориште. Окрећем кључ. Потпуно слуђена, љубим волан.

Изашавши из аутомобила, презриво бацам кишобран на земљу, скидам капуљачу и по највећем пљуску, лаганим кораком крећем ка оближњој продавници по врућ хлеб.

Немам више шта да кажем. Нити да поручим. Једва сам и оволико написала. Страх је и даље у мојим порама. Капље спорадично. Југо се, након пар месеци, осушио и изгубио мирис поплаве.

Текст: Данијела Вулићевић

Оставите одговор

Top