Motor njihovog automobila šušti po dosadnom autoputu. Smenjuju se putokazi i saobraćajni znakovi. Već su dugo na putu, sve što žele je samo da najzad stignu u Amsterdam i da obave posao zbog koga su i potegli iz Beograda na ovaj daleki i sasvim dosadan put. Prijatelj i on su sami u kolima i smenjuju se u vožnji. Povremeno razgovaraju kada nađu temu za koju se zakače, onda mogu razbiti monotoniju puta neko vreme, pola sata ili sat. Do sada su već izmenjali mnoge teme i pauze između razgovora su sve duže a sami razgovori su im sve kraći.

Posle nekog vremena skoro više i ne pričaju. Smenjuju se za volanom, nezainteresovano prolaze međunarodne granice koje to i nisu jer na njima odavno nema nikakvih kontrola. Povremeno stanu na neku benzinsku pumpu, natoče gorivo i pojedu nešto a zatim nastavljaju dalje. Najzad, posle dosta vremena prelaze holandsku granicu što im daje povod za još jedan razgovor o Holandiji, Holanđanima, vetrenjačama i lalama. Kao i do sada, opet brzo upadnu u ćutanje, dosadu i isčekivanje dolaska na cilj. Njegov prijatelj vozi, a on je udobno zavaljen u suvozačkom sedištu i počinje da drema.

Nije siguran da li sanja ili stvarno vidi plavu tablu na kojoj piše da se za jedan kilometar put odvaja za Hilversum. Odakle mu je to poznato? Hilversum? Hilversum…

Zagreb, Košice, Beograd, Bruxelles, Hilversum… Ispred njega svetli žućkasto staklo starog, crnog bakelitnog radioaparata. Na njemu su neka slova koja još uvek ne razume jer je mali. Leži u krevetu kod bake u stanu koji miriše na detinjstvo a gde su ga mama i tata ostavili večeras. Sam je u sobi, sa prozora dolazi bela svetlost decembarske noći a sa starog radija svira tiha muzika koju mu je baka pustila da ne spava u tišini. Napolju je vejavica a nežna muzika svira dok staklo starog radija toplo svetli.

Sada ima već sedam godina. Zna da čita slova, i ćirilicu i latinicu. Često petkom ili subotom ode kod bake da prespava. To mu je najmiliji deo nedelje. U njegovoj dečijoj glavi tek se stvaraju navike, nije još sasvim svestan ciklusa koji se ponavljaju, ponedeljak, utorak… petak ali dane u nedelji određuje po tome što petkom čita „Politikin zabavnik“ i ide da spava kod bake. Uveče, posle večere i kupanja ide u krevet koji uvek isto miriše i u mraku sobe baka mu uključi stari radio. Treba mu nekoliko minuta da se zagreje i da počne tiho da svira. Baka danju voli da sluša vesti ali kada on dođe ona menja stanicu tako što vrti ono veliko, najveće dugme na radiju. Crvena strelica polako prelazi preko skale, smenjuju se Košice, Bruxelles, Beograd, Hilversum sve dok se ne zaustavi negde na sredini između Athinai i Wien gde je najbolja muzika za spavanje. Kada bi ga interesovalo kako se zove to što čuje, znao bi da je to muzika nekog revijskog orkestra koji svira popularne melodije u večernjem terminu. Dok ne zaspi, čita natpise na staklu starog radija ne shvatajući tačno šta predstavljaju ti čudni nazivi, Košice, Hilversum…

Sada ima četrnaest godina. Petkom sve ređe kupuje „Zabavnik“, isto kao što sve ređe petkom spava kod bake. Ipak, često ode kod nje na ručak, i usput pozajmi od nje nešto novca za vikend izlazak. Baka ne očekuje da mu on vrati, isto tako on zaboravlja da je taj novac ikada pozajmio. Uostalom, baka ima penziju, zašto mu ne bi pozajmila? Nije još svestan svoje sebičnosti. Ne vidi da baka živi sama i da živi za te dane kada joj deca i unuk dođu u posetu. Ostalim danima društvo joj pravi stari, crni radio sa svojom crvenom kazaljkom koja ravnodušno prelazi preko slova Hilversum dok se ne opet ne zaustavi na sredini između dve stanice odakle počinje ta teče izveštaj o vodostanju.

-Reka Dunav, Linc, 368 cm. Bezdan 159 cm. Braila 72 cm.

Monotoni glas spikera deset minuta nabraja reke i centimetre. Sa šporeta dopire miris uvek iste čorbe koju baka kuva, žute, sa komadićima mesa i sitno seckanom šargarepom. Ne voli tu supu, miris kuvane šargarepe mu ne prija ali ipak ravnodušno jede jer jelo mu je u ovim godinama sasvim nebitno. Nezainteresovano kruži pogledom po maloj kujni koja mu je nekada bila velika, i ne primećujući stari radio sa svojom skalom na kojoj pomalo izbledelim slovima piše Hilversum.

Napunio je 30 godina. Smatra sebe odraslim, uspešnim čovekom koji grabi stepenicama uspeha. Oženjen je, ima sada svoju porodicu. Nekada mu bude žao što baka nije doživela da vidi svoju praunučad ali sada, šta je-tu je, to je normalno, smatra on. Pa i da neko umre. Ona stara kujna odavno više ne postoji, kao ni ona sobica u kojoj je voleo da spava kada je bio mali. Radio, koji je godinama stajao na polici na zidu preselio se u podrum, kasnije su ga izneli na ulicu i smetlari su ga pokupili zajedno sa ostalim otpadom. „Zabavnik“ više ne čita mada se par puta godišnje, petkom, seti da bi mogao da ga kupi svojoj deci kako bi im preneo deo svog detinjstva. Te misli ga brzo napuste jer je još uvek dovoljno blizu svom detinjstvu a sasvim daleko od svoje starosti tako da smatra da za sve ima vremena i snage. Oseća da živi u brzom i naprednom svetu u kome se sve može kupiti, napraviti ili dobiti. Tako i živi, brzo i dinamično. Bakin grob poseti jednom u nekoliko godina, a i tada ne oseća tugu. Ide i gleda onaj hladan, beli kamen sa njenim imenom i to ime je jedino što ga vezuje za ovo mesto. Na grobu popuši cigaretu, ostavi i svojoj baki jednu, i to radi običaja, a ne što veruje da će joj ta cigareta prijati. Zatim, nastavlja svoj život pun izazova i uzbuđenja.

Da se rodio stotinak godina ranije, sada, sa pedeset godina, bio bi već starac. Danas, kada ima toliko, on treba u ovim godinama biti u naponu snage i stvaralaštva. Fizički on se dobro drži. Ima prilično ravan stomak za svoje godine. Može da trči pet kilometara bez napora. Nedeljom vozi bicikl. Petkom ide na plivanje. Uzima on svaki dan preparate koji mu produžavaju mladost. Ima i mladu ženu sa kojom se oženio posle dva neuspela braka. Smatra sebe uspešnim čovekom.

Ipak, u mislima, on se umorio. Preparati koje pije svako jutro čine dobro njegovom telu dok njegov mozak traži nešto što mu nedostaje. Nije siguran šta je to. Čak ni ne razmišlja suviše o tome. Kada ga uhvati nemir i nezadovoljstvo, jednostavno poruči sebi novu igračku. Skupoceni projektor za njegovu dnevnu sobu koja je veličine nečijeg trosobnog stana. Još skuplji zvučni sistem koji prati projektor. Posle nekog vremena i dalje je nezadovoljan. Kupuje dizajnersku, anatomsku fotelju izrađenu po merama njegovog tela u kojoj može da opušteno sluša muziku ili gleda filmove. Vrlo brzo ona praznina u njemu opet zjapi. Pretvara sada svoju sobu u projekcionu salu sa više sedišta i mini barom. Napravio je svoj bioskop, čak je sa svojom ljubavnicom koja je vršnjakinja njegove ćerke napravio romantično veče uz ljubavni film ali i dalje ga ništa od toga ne ispunjava.

Hilversum! Dok auto prolazi pored odvajanja za ovaj holandski grad munjevito shvata šta mu nedostaje. Njegovu prazninu ne može popuniti ni novac koji ima, niti skupoceni uređaji niti mlada žena i još mlađa ljubavnica.

Dao bi sve što sada ima za tanjir vruće bakine čorbe sa šargarepom, koju bi pojeo ispod police na kojoj stari crni radio sa toplo osvetljenim staklom monotono prenosi izveštaj o vodostanju!

Autor teksta: Momir Kostić
Fotografija: ilustracija
—
Redakcija NOVINicE sa zadovoljstvom najavljuje prvo izdanje knjige sa pričama autora Momira Kostića. O detaljima ćete biti blagovremeno obavešteni.