Vi ste ovde
Naslovna > Stari postovi > Čitamo za Vas

Čitamo za Vas

A strašne planine odjekivahu kao na crkvenom tornju veliko zvono

Opštinska biblioteka „Slovo“ iz Lapova i Izdavačka kuća „Vrane“ iz Niša prošlog meseca su objavile „Ratni dnevnik 1914 -1918.“ Uspomene iz Prvog svetskog rata Lapovčanina Vidoja Sovačkog priredili su Danijela Vulićević i Branislav Janković. Rukopis dnevnika Vidoja Sovačkog (1891 -1972) Zavičajnom fondu lapovačke biblioteke poklonio je Dragan Obradović koji je i predložio bibliotekarima iz Lapova da s late obimnog posla i objave sećanja Vidoja Sovačkog.

Priređivač Danijela Vulićević je u uvodu knjige napisala: „Još se svi srpski vojnici nisu vratili iz balkanskih ratova, a crkvena zvona u Lapovu, označiše novu mobilizaciju. U borbama tokom 1914. godine poginulo je stotinu osamdeset šest Lapovčana. Lapovo, kao značajan železnički čvor, bilo je svedok velike migracije vojske i naroda koji se u nemogućim uslovima povlačio zajedno sa trupama. Ljubomir Jovanović, narodni poslanik, u svom dnevniku je, između ostalog, zabeležio ulazak neprijateljskih trupa u Lapovo u jesen 1915. Nekoliko srpskih književnika su u svojim delima opisali događanja u Lapovu i Šumadiji za vreme Prvog svetskog rata. Učešće vojnika iz ovih krajeva dokumentovano je u brojnim publikacijama, ali je ratni dnevnik Vidoja Sovačkog jedinstven po mnogo čemu. Srbija je u toku Prvog svetskog rata izgubila skoro trećinu stanovništva. U velikom sudaru tehnologije XX i ratne strategije XIX veka, jasno je otkuda ovoliki broj žrtava. Stradali su i srpski vojnik na prvoj liniji fronta, i srpski seljak, od tifusa i nemaštine. Srbija je rat završila kao jedna od pobednica. Podjednako je važan svaki vojnik, golobradi ili veteran, koji je ratovao, povlačio se kroz gudure i bespuća, vratio se da prikupi krhotine života nakon rata ili poginuo za otadžbinu.

Veliku ulogu i još veći značaj u srpskoj vojsci imali su inžinjerci koji su nebrojeno puta bili prethodnica malobrojnih, neopremljenih i iscrpljenih jedinica. Gradili su mostove, prenosili opremu, starali se o konjima, volovima i zalihama.

Jedan od njih bio je i Vidoje Sovački. U svom dnevničkom zapisu sačuvao je sve značajne momente – od početka rata, brojnih bitaka, epidemije pegavog tifusa, povlačenja preko Albanije, boravka na Krfu, proboja Solunskog fronta, kapitulacije Centralnih sila i povratka u Lapovo.

Jednostavnim stilom, bez namere da sebe predstavi kao heroja, opisao je trenutke u kojima je osećao strah, nemoć, tugu, bes, ali i radost i ponos. Predočio je užas kakav samo rat, smrt, jad i nemaština mogu da donesu. Njegovo vojevanje bilo je svojevrsna bitka za veknu hleba, suvu obuću, odmornog konja i dovoljno sna. Trebalo je sačuvati glavu na ramenima, zdravlje u kostima i lucidnost u mislima. Nadmudriti neprijatelja, prirodu i ono neprijateljsko u sopstvenom biću koje nas, saterane u tesnac, nagoni na sebičnost i kukavičluk.

Vidoje Sovački je nekim ličnim doživljajima posvetio više stranica, dok je preko pojedinih istorijski značajnih događaja samo „preleteo“. Ali, to nije slabost ovog dnevnika, već još jedna potvrda značaja pojedinačnih sudbina koje sabrane grade jedinstveni koloplet tragedije, gubitka, poraza i pobede, individualne hrabrosti i grupne nemoći u ratnom grotlu.“

tekst: dijana č. f.

Ostavite odgovor

Top