Pre nekih mesec dana saznala sam da je nova “hit” destinacija za avanturiste, čiji je adrenalin izgleda postao imun na sve vrste ekstremnih sportova, Černobil.
Da biste posetili Černobil, morate da pratite stroga uputstva. O načinu odevanja na primer: isključivo dugi rukavi, duge nogavice i zatvorena obuća, kako koža ne bi bila izložena direktno radioaktivnim zracima. Zatim, svo smeće (poput ambalaže za hranu i piće) obavezno vraćate u Kijev. Ne smete da sedite na zemlji. Ne smete da ponesete išta od “suvenira”, jer će svetleti u mraku…
Čak ni nošenje Gajgerovog brojača tokom posete, ni dokumentarac o radioaktvnim vukovima, ne sprečavaju radoznalce i entuzijaste da kroče na tlo Černobila i grada Pripjata.
Pripjat je pretendovao da postane jedan od najmodernijih gradova. Razvijao se, širio. Prosečna starost stanovništva bila je 26 godina. Mladi naučnici, privilegovani od strane države, imali su mogućnost da rade u skoro idealnim uslovima. Svima je bio san da tu žive. Imao je oko 50.000 stanovnika. Morali su da napuste grad za 36 sati sa po jednim koferom i nešto malo garderobe koja nije bila kontaminirana, nakon eksplozije.
Fotografije sa ovog mesta su potresne, nesvakidašnje, ali zbog divne prirode imaju i neku svoju draž.
Meni lično ovo mesto je velika opomena. Naizgled je predivno da mladi ljudi imaju idealne uslove za mentalni rast. Da svoja znanja šire, nadograđuju i konkretizuju radi opšte dobrobiti. Da rade u podsticajnoj sredini. Ali događaj je pokazao da bez životne mudrosti, koja se jedino stiče godinama, još gore bez razvijanja empatije, mentalni rast postaje slabost i dovodi sve nas u disbalans. A taj disbalans nam ugrožava život.
Ne, ne mislim da je ovo Božija kazna, samo svako zašto ima svoje zato.
Hoću da kažem da nas mentalni rast dovodi u neznanje o delu sopstva koje ne poznajemo i ne istražujemo uporedo.
Slučaj me podseća na Pekićevo “Besnilo”, koje je izadato 1983., tri godine pre katastrofe. Nekako proročki. U svom delu Pekić upozorava na poigravanje sa genetskim inženjeringom, piše o “hladnom ratu”. Razlika je u tome što se umesto na aerodromu Hitrou radnja desila u elektrani Černobil.
Dopalo mi se tumačenje pok.Steve Žigona u jednoj emisiji gde je izjavio da reč religija sadrži reč logos, nauka. Nauka sve dovodi u sumnju i traži dokaze. Vera sa druge strane jednostavno postoji, ona naprosto jeste. Prema tome, religija je u suprotnosti sa onim o čemu pripoveda. Bez želje da ulazim u ispravnost tuđih stavova ili da namećem svoj, za mene su religije filozofski pravci. Opasni filozofski pravci, kao i bilo koja nauka koja nema saosećajnost za različitost. Pa ni za sopstvene mane. Opasni jer ne ujedinjuju, već razdvajaju. Arogantni su. Omalovažavaju neistomišljenike. Stevo se izjašnjavao kao ateista, ja se izjašnjavam kao vernik. Ali bez želje da pripadam određenom pravcu. “Ideološka zagriženost i netrpeljivost opominju utoliko pre što istrajavaju do današnjih dana.”, kaže nepoznati autor na poleđini romana.
Tu opet pomaže Pekić i njegovo “Vreme čuda”.
Jer ono što mislimo da čuda jesu, je upravo ono što nas sprečava da imamo veru. A vera je uvod u osećajnost i njen razvoj. Dalje, razvoj osećajnosti, uporedo sa mentalnim razvojem dovodi do uravnoteženosti. Za kojom vapimo i zbog koje se dešavaju ovakve katastrofe.
“Od čuda se ne zahteva da pomažu, već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost, već da razgrađujući je grade budućnost.” B.P.
Jednostavnim jezikom rečeno, čuda menjaju iz osnova ugao posmatranja….ništa drugo…
Autorka teksta: Maja Đorđević
Autorka fotografije: Biljana Jovanović